No. 1
Ništa je srce bića, govorio je Sartr,
a mi smo prazni kao dovršene konzerve
slama i lak za spaljivanje u našim skupocenim kućama
u onoj zemlji praznoj i prljavoj poput našeg daha.
Nismo ni Sartr ni Eliot,
ali su nam rekli da jednako možemo da govorimo.
Biljke, kamen ne govore, miruju
i ovde su mnogo duže od nas; ne urlaju više,
značenje se sapliće u rečima koje ovlaš dotičemo
i nekakva večnost za kupovinu ovde unaokolo
ispunjava čitav pogled na kamenje ispred:
večnost koja nas ubija
i ostavlja nam samo vreme
da se pitamo šta smo učinili od sebe:
večnost mrcina, od slame,
od snova, čaša i jutara što dolaze.
Duga i bezbojna večnost:
beskrajna peščana magla.
Prevod: Jovana Tutić
