Broj 1 - Decembar 2017

Priča jedne gondole

Na polici sam, nepomična, skoro pa neprimetna. Pored mene su razne knjige, vaze i figurice koje baš kao i ja sakupljaju prašinu, ćute. Da, ne pričamo, puno stvari držimo za sebe i još dosta imamo da kažemo. Možda smo za vas samo ukrasi koji se uklapaju u jedan veliki mozaik, ali mi smo mnogo više od toga, morate nas samo pažljivo posmatrati i strpljivo slušati. Dugo vremena provela sam duž vijugave vodene površine Venecije, još od dana kada je vladala kuga pa sve do danas, kada se mogu sresti ljudi iz svih delova sveta, danas, kada grad inspiriše svojom večnošću i neopisivim stilom.

Ljudi su oduvek imali poverenja u mene i birali su me s namerom da im pokažem Veneciju iz najlepšeg ugla. Prolazeći centrom grada upijali su sav luksuz plemićkih palata. Mogli su uživati i u lepoti crkve Santa Maria dela Salute koja je svojom belinom bacila u zaborav bol i patnju, i sva sećanja na crnu smrt. Bezbroj puta sam prošla ispod Mosta uzdaha, gde se nalazio zatvor odakle je uspeo da pobegne samo jedan od najpoznatijih ljubavnika na svetu - Kazanova. Ma, koliko je samo parova prošlo ljubeći se ispod svakog mosta u nadi da će ostati zaljubljeni zauvek, baš kao što legenda pripoveda. Obično smo crne boje i bezbrižno plovimo noseći veliki broj posetioca, ljubitelja prošlosti i umetnosti, sanjara, lutalica... Zvukovi grada, koraci radoznalih posetilaca i muzika živahnih pevača, neopisivi su, nestvarni, i komešaju se sa mirisima grada i odvlače sve u beskrajnost, u svet mašte. Čak i dok sam bila vezana i dok sam plutala, videla sam i čula sve ono što se od mene skrivalo, što je bilo daleko od vode i što se zbivalo na tlu. Želeći da spoznaju duh grada, ljudi su se prepuštali lavirintu sastavljenom od uskih, sličnih uličica u potrazi za tihim, srednjovekovnim trgovima. Dešavalo se da se u ponekoj pustoj ulici čuju iz kamenih zidova prigušeni šapat ili slabašni krik koji se gubi u daljini nošen vetrom. To su bili glasovi zarobljenih duša, duša onih koji su živeli u najgorim vremenima, onih koji su osetili brutalnost i nepravdu koje život može doneti, onih koji su ćutke stajali, i sad, baš kao i ja, žele da progovore, da se oslobode svih muka, svega ružnog, svega što su videli, a čega ne žele da se sećaju. Prisustvovala sam brojnim Karnevalima. To je period godine kada se ljudi sakriju ispod maski, zaborave na stvarnost i na tren iz nje iskoče uživajući u mogućnosti da budu ono što nisu i da lutaju gradom kao nikad pre. Tada se u vazduhu šire veselost, sreća, ljubav, prijateljstvo, koji se prikazuju kroz igru i muziku. Predivna i pompezna odela se komešaju u gužvi i ostavljaju utisak nekog sna, bajke, izmišljene priče... mašte. A onda, maske se skidaju, lica se otkrivaju i sve je kao pre... Ljudi se pripremaju za polazak ostavljajući po strani raznobojna odela i ukrcavaju se u voz čija je poslednja stanica stvarnost. Svet koji vidim... Ne posmatram ga samo svojim očima i ne poznajem ga samo iz sopstvenog iskustva; gledam i tuđim očima, proživljavam priče slučajnih prolaznika i onih koje prevozim, saosećam sa svim što me okružuje ali ne utiče na mene - živela sam za sebe ali i kroz druge. Minuti, dani, godine i vekovi smenjivali su se i prolazili. Događaji su se nizali i preplitali, a promene su bile česte. Moja priča nisu samo srednjovekovni spomenici, uske ulice, i kameniti trgovi, moja priča su i ljudi, njihov karakter, životne dileme, sumnje... Moja priča je više od antičkih zidina. Sreće je uvek bilo, nemoguće je opstati u ovom okrutnom svetu bez nje, ali oduvek je bila nekako ograničena i nejednako raspodeljena. Ljubav je bila, kroz svaku epohu, ono što nas okružuje, spaja i podseća ljude da su sposobni da osećaju. Eto, sreća, ljubav, prijateljstvo, iskrenost... a patnja, bol, tuga, nepravda? Koliko je samo gladne i nesrećne dece bilo, koliko tužnih ljudi čije su suze tekle niz iscrpljena lica sve do ispucalih usana i padale na moje drveno tlo, a da to niko nije primetio, niko se nije ni okrenuo. Te suze bile su pune bola, vrištale su i zavidno žudele za ono malo sreće koju su mnogi imali, ali čuvali za sebe. Njima bi i najmanji delić mira i pažnje mogao vratiti ono što im je život nasilno oduzeo. I evo me, na polici, nepomična, skoro pa neprimetna. Pored mene su razne knjige, vaze i simpatične figurice koje baš, kao i ja, skupljaju prašinu, ćute... Da, ćutimo! A vidite koliko toga držim u sebi, šta sam sve videla i čula... Za vas, mi smo samo samo ukrasi koji se uklapaju u jedan veliki mozaik, ali ja znam da smo mnogo više od toga, mi smo bogata riznica svetske istorije - morate nas samo pažljivo posmatrati i slušati sa strpljenjem. Ali ne... svi nas postave na drvenu površinu. Ali ja ću vrištati, pustiću svoj glas jer želim da svi oni koji me dodirnu ili me samo pogledaju, znaju da sam plovila Venecijom. Želim da znaju da vodena površina ima moć da odvuče u tajanstvenu, neopisivu prošlost koja tako jako privlači ljude iz čitavog sveta, i da su oni ti koji sa mnom mogu posetiti grad zaustavljen u vremenu.

Ivana Novokmet

© 2018 Stagiornale. Sva prava zadržana.

facebook_page_plugin