Analiza Leopardijeve pesme Silviji
U jednoj od najlepših ljubavnih pesama svih vremena, ogledaju se sve snažne filozofske misli Đakoma Leopardija, zajedno sa njegovom nežnošću i saosećanjem prema devojci koja je umrla prerano. Kao svaka neiscrpna inspiracija velikih pesnika, počev od Beatriče i Laure, pa do Isidore Dankan i Lenke Dunđerski i mnogih drugih pesničkih muza kojima nikad nećemo saznati ime, i lik i sudbina ove nesrećne devojke postali su besmrtni, iako je ona bila jednostavna devojka iz siromašne porodice koju je Đakomo nekad posmatrao sa prozora. Platonska, neuzvraćena, obostrana, večna, zabranjena, suđena. Ljubav je ta pokretačka energija koja čini da svi postanemo pesnici i da se pronađemo u pesmi ili romanu, koja menja naš pogled na svet i od koje sve postaje lepše i vedrije, onda kad neopisiva bujica osećaja razdire naše telo koje postaje premalo za jedno tako veliko osećanje. S druge strane, ona može biti najveće razočaranje i patnja, ako nam sudbina okrene leđa. Tada je teško pronaći krivca, prizivamo smrt i proklinjemo čitav svet. U ovakvim trenucima su nastale najpoznatije ljubavne pesme, kada su pesnici svoj ogroman bol i prazninu u srcu preslikavali na hartiju i mastilom koje se razmazivalo od suza pisali posvetu ženi koja je za njih bila i biće čitav svet. Možda nisu znali da će na taj način izgraditi spomenik svojoj ljubavi kome će se diviti čitaoci i mnogo vekova kasnije.
Leopardi prikazuje jednu nevinu, čistu i dečačku ljubav, koja je, stidljivo se krijući iza prozora, ostala platonska za pesnika koji nije poznavao zadovoljstva čula. Njegova poezija je lišena erotskih prikaza, obrisa njenog tela i sličnih motiva kojima su pesnici poput D’Anuncija hranili svoju maštu. Leopardi je pisao na iskren i jednostavan način o onome što je video, darujući svom pogledu onu tananu posebnost koju svako srce daje očima zaljubljenoga. Najnežniji pesnik Italije ne daje nikakav opis fizičke lepote devojke, po tome vidimo da se on zaljubio u njenu dušu, kao što se samo pesnici mogu zaljubiti. Jedini nagoveštaj imamo u njenim očima i crnoj kosi, sve ostalo je prepušteno mašti čitaoca. Silvija postaje simbol nesrećne i završene mladosti, koja se povezuje sa mladošću pesimističnog pesnika, podređene najvećem neprijatelju čoveka: prirodi. Ona je ta koja obmanjuje, ruši i ubija. Ne samo da je Silviji uskratila sve radosti najvedrijeg perioda života, već je na taj način ugasila sve snove pesnika i oduzela mu bezbrižnu mladost. Za Leopardija je priroda ravnodušna i nemilosrdna gospodarica protiv koje je on nemoćan da se bori. Čini se da je priroda (smrt) još okrutnija kada razdvaja zaljubljene; setimo se Orfeja i Euridike, Paola i Frančeske. Ovo iskustvo dovodi pesnika do zaključka o varljivom i bolnom svetu, u kom je bolje živeti bez lažne nade. Njegov pesimizam postaje sve veći – najveće razočaranje dolazi posle najvećeg nadanja. Rušenje mladalačkih sanjarenja prati povlačenje u još veću setu. Pesnik prisilno odrasta i shvata da ovaj svet nije onakav kakvim nam se predstavlja, da će sve lepote jednom nestati, da će svim radostima doći kraj i da će ostati jedino sećanje i nostalgija za nekim boljim bezbrižnim vremenima u kojima nije prozreo svu okrutnost sudbine. Najveći kontrast i u pesmi i u životu je između iluzornih nadanja sanjara i pada u surovu realnost, u kojoj se ne možemo snaći jer smo još nenaviknuti na zemaljski korak i ponašanja posle hoda po nebesima. Nekada je bolje ne spoznati ljubav i ne stvoriti velika očekivanja i nadanja jer će se u nekom trenutku sve srušiti i biće nam žao što smo uopšte iskusili sve te lepote kada ih više ne možemo imati. Tako će Frančeska u Paklu reći da je ,,najveći bol sećati se lepih vremena u bedi”, kao i to da su i ti lepi dani unapred osuđeni da ostanu samo uspomene koje će nas celog života progoniti. Postavlja se pitanje da li je ljudima koji nemaju takve uspomene lakše jer nema šta da ih muči ili su pak i oni nesrećni i priroda i njih kažnjava jer iz predostrožnosti nisu uspeli nikada da se prepuste i osete nešto slično? Naizgled ljubavna pesma pretvara se u povratak pesimizmu tipičnom za pesnika, možda i potpuno opravdano, koji na ljubav gleda kao na najtragičniju pojavu koju je priroda stvorila, a nije nas dovoljno podučila o njoj. Još jedna obmana prirode budi u pesniku mračna osećanja i on od nje traži odgovore na osnovna egzistencijalna pitanja, dok se ona, kao i uvek, brani ćutanjem. Prvo pita prirodu zašto ga je tako zavarala i ubila, a onda njegova romantičarska osećanja kulminiraju na kraju kancone, postaje neutešan i sumnja u sve pojave i sitnice koje predstavljaju život i sve mu se čini nedostižnim i nepostojećim. Ovu misao zatim preslikava na ceo svet, svima će sudbina pre ili kasnije okrenuti leđa i razočarati ih, a mi kao ljudski rod ćemo, poput Silvije, biti nespremni za okrutnu istinu naših života i za jednu strašnu bitku na koju će nas izazvati priroda, pa ćemo se poput nežnog cveta u oluji pognuti i prepustiti se vetru koji će nas rastrgnuti i iščupati iz korena.
