Tarantela za tarantulu

Napisao/la Branislav Jevtić.

Ja nisam razmetljiv i zavodljiv kao La Rekoleta, elegantan kao Albert Memorial, primamljiv kao fenomen Per Lašeza, veličanstven poput Monparnasa ili otmen kao Monmartr dok po meni crne mačke pompezno hode. Opet, nisam ni čekaonica za smrt kakve se sve češće rađaju širom sveta, gde samo još touch-the-screen aparati nedostaju kako bi novopridošli dobili svoj redni broj. Na mojoj glavi ne raste lovorova šuma, iako nada mnom padaju kao požnjeveni Sunčevi zraci, a po mojoj mermernoj fantazmagoriji Mesec izliva mahovinu od šampanjca, kad ostanemo sami, daleko od snobovštine i prestiža koji, očigledno, ni u smrti ne miruju.

Nastavi sa čitanjem

Suptilno kao spona između skulpture i reči

Napisao/la Nevenka Nogo.

Reč je moćno i opasno oružje, reč je milovanje ranjene duše, slojevita poezija i mogućnost da se uzdignemo iznad životinjske prirode. Ona je ogledalo svog stvaraoca, ali i manžetna na košulji onoga koji je prima: fina, lepa, i snažna jer, ako ubode najtanju tačku kože vrata i probije arteriju, ona je i smrtonosna. Jedan vojnik me je, još dok sam bila dete, učio da svako oružje treba poštovati i poznavati. Po njemu su mašine, uz toliko uticaja na čovečanstvo, bile bića.

Nastavi sa čitanjem