Sveta tajna kapele
(razgovor pape Julija II i Đovanija Medičija, potonjeg pape Lava X - pripovetka)
U poluosvetljenoj kapeli natopljenoj mirisima crvenih sveća klečao je mlad đakon. Osluškujući daleke zvukove horova koji su se kroz kapelu prolamali, činilo mu se u strahu kao da se sam pakao otvorio, i mrkim očima bi u zebnji pogledao u jedan od devet svodova. Vrat bi mu se izvio teškim grčom svaki put kada bi pogledao na gore, i odmah bi zaboravio molitvu koju govori, što beše veliki greh.
„Patre Domini“, pomisli, „kakva je ovo čarolija kad tera na zaborav iskupljenja tvojih?“, i ne mogavši da spusti pogled sa svoda, u opštem očajanju koje mu obuze srce, gorko zaplaka. Već je predugo čekao onog zbog koga je trebalo da izmeni čitav životni put, a u sablažnjivoj omaglici svetla i senke nikako da otera strah od diabola, koji samo, mišljaše, čeka da okrene leđa, pa da ga sa svoda zaskoči. Rešen da ustane i pobegne da se više nikad ne vrati, đakon kao omamljen skoči i polete ka izlazu, ali se ipak okrete, kao Lota, da po poslednji put pogleda svod. Okrete se, namah se zagonetno nasmeja i pade na kolena raširivši ruke iz kojih ispadoše crne brojanice koje se zveketom stakla o beton rasuše po kapeli. Zalupa, činjaše mu se, hiljadu zvona. Sat je otkucao dvanaest. Ispred njega otvoriše se teška orahova vrata puštajući zaslepljujući snop svetlosti. Iz zraka koji mu za trenutak oduze vid, đakon nazre crnu siluetu kako mu se užurbanim, nesigurnim korakom približava. Jezovito ustuknu kada mu se mračni plašt obrati: „Đovani, filio mio, šta de nomene patri radite na zemlji?“ Đakon se još više uplaši – ceremonija pred papom nije izvedena, a ovaj papa, krvnik i samoljubiv, mogao bi pokretom blagoslova da ga prenese u kazan pakleni. „Najvoljeniji oče“, zamuca, poljubivši mu prsten, „santi…“, ali ne dovrši rečenicu, usta mu nekakvom knjižicom zatvori Julije II koji i sam beše poluludim i unezverenim očima šarao po svodu. „Nemam mnogo vremena, filio mio, on je već tu, eno, čeka me“, pokazujući na mračni ugao kapele, a zatim sklopivši ruke u strašnom skrušenju pisnu ushićeno: „Ovo što vidiš – magija je Gospodnja, kroz ruke ubogog slikara Mikelangelusa preneta, krije strašnu sekretum od Oca našeg darovanu, koji, isto onako (mlatarao je knjižicom prema onom svodu) na oblacima sedi. Sekretum je obznanjen nasledniku Svete stolice njegove na zemlji“, i uprevši prst ka svodu, smirenije dovrši: „Tako nam On kazuje“. Đakon ga sablažnjeno pogleda, oseti da je kraj i da je starac izludeo od opsena, svoda, slike, Patera. „Đovani, recite mi, šta je rekao praotac naš Adam Ocu našem svevišnjem, kada mu je dopušteno bilo da primi tajne Gospodnje?“ Đakon ga pogleda užarenim očima čoveka koji se naprečac oslobodio mučevnog straha i zadobio nemerljivu moć. Nasmeja se tiho i odgovori: „Ne puštaj magare samo, znaš!“
(Iz tajnih spisa Sikstinske kapele, fragment IV, izgubljena pa nađena knjižica Pjetra Aretina, anno domini 1517.)
Aleksandra Batinić
