O fotografiji – lete na jug
Tamo, gde je sunce tako užareno da će svaki put probiti fotografiju. Ne pamtim kroz objektiv, ne pamtim nikako. To je sistem za sebe kom ja nemam pristup. Sećanja ne služe ničem, jer dok pišem prolazi jedini trenutak koji posedujem. Samo tad postojim. Gde su sve slikane... ne sećam se kad je to bilo... Sigurno je bilo nezaboravno. „Kako je moguće da se ne sećaš?” Mrzim to pitanje – dokaz da me ni ovaj prijatelj ne poznaje. Ne preuveličavam. Ta fotografija kod mene u mozgu bez sumnje spoji brže, jače i više neurona.
Sanjam da su fotografije pomešane, i njihov položaj nije dobar – nije tako bilo određeno. Ne ljuti me, iako je uložen trud u njihovo pozicioniranje. Sviđa mi se kako se sve uklopilo. Znam da će direktor reći da su dobre. Mora biti tako, i dalje ne osećam umor. Oduvek dostavljam najbolje trenutke na fotografijama, a i snovi su uvek znak. Bio je tu, poverio mi se, pa me pohvalio. Rekao je da će neko morati da otputuje. Moje ime je prvo na listi. Na kraju dana, svi sanjaju o životu po hotelima, bez stalne adrese. Volim da mislim da sam daleko.
Svašta se promenilo od dana kada smo želeli da ostanemo tu, jer smo znali da nas ništa neće moći zadržati. Više ne volim da pokazujem svoje lice na fotografijama. Nema iskrenosti. Emocija se izgubila u adaptaciji na nešto što ne postoji. Nije to naša evolucija, naša pobeda. Kad otvorim „kameru”, imam utisak da posmatra svaki mišić na mom licu. Ni gluma više nije ista. Dole je trebalo da me sačekaju srdačni i topli osmesi na prostim licima. Prizor je bio drugačiji: reka, sunce, svi mi jurcamo ka kraju. Dolazi još jedna vruća jesen, gole grane i pozivi u pomoć. Put je bio neosetan i bez ljudi. Znam da tamo nije dom, ali delovalo je tako stvarno. Prevario me je grad, tvrdeći da se već znamo. Od tada pevam „Ovo je južna pruga, lakše je u dvoje”.
Danijel
