100 godina Marčela Mastrojanija

Napisao/la Anastasija Petrović.

Intervju sa profesorom Fabiom Melelijem, istoričarom filma i predavačem na Akademiji lepih umetnosti u Peruđi.

Profesore Meleli, čast mi je što mogu da razgovaram sa Vama o velikom Marčelu Mastrojaniju, posebno u svetlu aktuelne godišnjice. Recite mi koja je to glavna karakteristika koja izdvaja Mastrojanija od ostalih italijanskih glumaca, ona kojoj duguje svoju svetsku slavu?

Marčelo Mastrojani je imao jedan izvanredan dar, umeo je da čin glume učini prirodnim, ništa u njemu ne deluje lažno ili usiljeno, neprirodno ili izveštačeno. To je poneo iz sjajne škole Akademije dramskih umetnosti u Rimu, gde je za učitelja imao Oracija Kostu, pravog pravcatog „vaspitača“, majeutičara koji je umeo da izvuče na površinu dušu glumca, a koji je, između ostalih, bio profesor i Đan Mariji Volonteu. U pozorištu je Lukino Viskonti kod njega razvio fleksibilnost i svestranost, izvukavši ga iz tog rimskog, provincijalnog ambijenta u kom je stasao kao umetnik, glumeći u prvim italijanskim komedijama (commedia all’italiana), i tako ga oblikovao kao savremenog, kosmopolitskog glumca, sposobnog da umerenim raspolaganjem izražajnim sredstvima pruži psihološku i egzistencijalnu dubinu. Uz to, imao je i prikriveni šarm, maliciozno naivan i suptilno koketan, razoružavajući u svojoj neskrivenoj nežnosti, koji ga je činio izvorom neodoljive seksualne privlačnosti, do te mere da je postao Latin lover par excellence, novi Valentino; iako je na filmu pretežno tumačio likove koji su u sukobu sa ovim stereotipom: setimo se samo impotentnog muškarca iz filma Il bell’Antonio ili homoseksualca iz filma Una giornata particolare.

On, međutim, nije bio zadovoljan tom Latin lover etiketom, zar ne? Imao je drugačiju percepciju sebe?

Tako je, to sam i napisao osvrnuvši se na ova dva filma.

Profesore, Mastrojani se pojavljuje u oko 150 filmova, od kojih je sigurno najpoznatiji La dolce vita. Jedan od razloga je zasigurno njegov veoma specifičan odnos sa Federikom Felinijem? Da li biste mogli da nam kažete nešto više o prirodi tog odnosa?

Kako je poznato, Federiko Felini je smatrao Marčela Mastrojanija svojim alter egom, odnosno svojom direktnom inkarnacijom na velikom platnu; to je evidentno najpre u filmu 8 e ½, gde Mastrojani tumači ulogu režisera u stvaralačkom procesu, nakon ogromnog uspeha (jasno pozivanje na film La dolce vita) i našminkan je i obučen upravo u skladu sa imidžom koji je Felini imao u javnosti. Može se reći da uz Felinija Mastrojani definitivno napušta kontekst komedije, kome je pretežno pripadao čitavim tokom pedesetih godina, i ulazi u svet savremenog filma, koji karakterišu izraženiji egzistencijalni preokreti.

Profesore, u poslednje vreme mi je na pameti jedna stvar koja mi se čini vrlo neobičnom: ne sećam se da sam ikada pročitala ili čula da neko kritikuje Mastrojanija. Da li je on, zapravo, ikada dobijao kritike?

Mastrojani je generalno uvek imao odličan ugled, između ostalog i zato što je bio neko ko je umeo da se dopadne drugima, bio je netipična filmska zvezda u ophođenju i nikada arogantan, uvek pristupačan i ljubazan. Imao je u sebi iskrenu, prirodnu skromnost. Retko je grešio u odabiru filmova i njegove uloge su uvek bile kvalitetne.

Rekli ste da je grešio retko, ali mora biti da se čak i on povremeno nalazio pred nekim izazovom. Prema Vašem mišljenju, koja uloga je Mastrojaniju bila najteža? A koje su najvažnije uloge u njegovoj karijeri?

U karijeri kakva je Mastrojanijeva važnih uloga ima zaista mnogo i teško je zaokružiti ovu temu u nekoliko naslova, ali ako bih morao to da uradim, rekao bih: I soliti ignoti (ne toliko zbog njegove uloge, već zbog značaja samog filma), La dolce vita, La notte, Il bell’Antonio, Divorzio all’italiana, 8 e ½, Cronaca familiare, Una giornata particolare, Ginger e Fred. Zatim, ako govorimo o komercijalnom uspehu i popularnosti, jasno je da su filmovi u kojima glumi rame uz rame sa Sofijom Loren i koje je režirao De Sika značajni, ali ne čini mi se da u ovim filmovima Mastrojani nudi najbolje od sebe – budući da je, na neki način, samo partner glavne junakinje, odnosno Lorenove – ali svakako su ključni za stvaranje njegovog imidža filmske zvezde. Možda je najteža uloga za njega bila upravo u filmu Il bell’Antonio, gde tumači lik impotentnog muškarca koji je oženjen prelepom ženom (Klaudija Kardinale), na Siciliji, kojom vlada jedan besmisleni i ekstremni maskilizam i groteskni kult muževnosti; to je lik kog odlikuje izuzetno izražena krhkost i koji je zasigurno „nelagodan“ u verski zadrtoj i zaostaloj Italiji 1960. godine, kada je film snimljen.

Rekavši to, naveli ste me da razmišljam o tome kako bi izgledala italijanska kinematografija bez njega, ali ne samo to. Rekla bih da je film imao posebno značajan uticaj na svakodnevni život čoveka u dvadesetom veku, stoga moram da Vas pitam: šta je Mastrojani učinio za prosečnog Italijana koji je živeo u tom periodu?

Mastrojani, za razliku od Alberta Sordija, nije predstavljao prosečnog Italijana sa svojim brojnim nedostacima i malobrojnim vrlinama, kako je to prikazano u italijanskoj komediji, već je predstavljao jednu kompleksnu i slojevitu figuru, koja obiluje emotivnošću, toplom i snažnom ljudskošću, ljudskošću koja je uvek negde između patničke melanholije i uzdržane sreće; filmska zvezda na dohvat ruke, koja je bliska svim gledaocima, odnosno koja je umela da stvori intiman odnos poverenja sa svakim ko ju je posmatrao u mraku bioskopske sale. Zajedno sa Volonteom, jedini je istinski veliki glumac italijanskog filma koji je postao apsolutna zvezda, a da nije ostao većinski vezan za obrasce komedije. Bez njega italijanska kinematografija ne bi imala svestranog predstavnika koji je umeo da se menja, a da ostane dosledan svom uvek prepoznatljivom identitetu.

Profesore Meleli, sada je već jasno koliko smo srećni što imamo pristup čitavom univerzumu koji je stvorio Marčelo Mastrojani i koji je sadržan u brojnim filmovima, od kojih svaki čini jedan mikrokosmos za sebe. Zahvaljujem Vam što ste nam otkrili srž tog univerzuma! Kako bismo na lep način priveli kraju ovaj razgovor, da li biste hteli da podelite sa nama neku anegdotu o našem junaku?

O Mastrojaniju ima mnogo anegdota. Jedna se tiče poznate scene u Fontani di Trevi u filmu La dolce vita. Scena je snimljena u vremenskim uslovima koji su bili sve samo ne prijatni, toliko da je Mastrojani, da bi se zagrejao, pribegao ispijanju veće količine votke. Kada je, konačno, ušao u vodu – priča Felini – bio je potpuno pijan. Prvobitno je trebalo da Pol Njuman bude glavni glumac u filmu, ali su onda pozvali Mastrojanija jer je Felini želeo „neko potpuno obično lice“. U filmu Divorzio all'italiana glavni lik je trebalo da tumači Alberto Sordi, koji je odbio; producent Franko Kristaldi je predložio Mastrojanija, koji je svoj lik učinio karakterističnim praveći usnama tik koji je imao sam režiser Đermi. Sa Sofijom Loren je činio nerazdvojan par, toliko da bi ga, kad bi radio sa nekom drugom glumicom, majka pitala: „Šta je bilo, Marče? Da se niste posvađali?“. Nije voleo da ga definišu kao Latinskog ljubavnika, pa je često ponavljao: „Postoje geometri koji su imali više ljubavnih veza od mene“.