Iz razgovora o Narodnom pozorištu u Beogradu sa Draganom Stevovićem

Napisao/la Jovana Tutić.

Intervju sa Draganom Stevovićem, direktorom Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu.

Slučaj je bio da jedne kasne večeri na mediju što služi da remeti tišinu uhvatim vest o obeležavanju veka baleta u Beogradu. Pomislim da ponešto o baletu ipak znam, zatim da kao stanovnik prestonice pripadam tom istorijskom trenutku, i povrh svega, da bi ovaj dođaj mogao naći mesto u našem petom broju budući da ga posvećujemo upravo pozorištu.

Stižemo u Narodno pozorište, zlatno i otmeno i tokom dana, slušamo o istoriji pozorišta i baleta, upoznajemo balerine, obilazimo lavirinte utvrđenja iza zavese i prisustvujemo probi primabalerine i njenog partnera za Krcka Oraščića kojim će istog dana otpočeti proslava stogodišnjice baleta u Beogradu. Međutim, tragajući za ovom pozorišnom umetnošću, pronašli smo jedan drugi biser našeg teatra. Prepoznali smo ga u čoveku po imenu Dragan Stevović, koji nam je otvorio dnevni događaj, i dok je ispred glavne scene prepričavao istorijske anegdote i govorio o počecima našeg pozorišta sali punoj devojčica u roze suknjicama od tila, bilo je jasno da je to spoj znanja i tradicije za kojim smo tragali. Dragan Stevović je direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu i treba napomenuti da svakog meseca organizuje seminare na kojima se može čuti o raznim istorijskim događajima i aktuelnim izložbama. Pristao je da se nađe sa nama i kako novinari to vole da istaknu, ekskluzivno posveti pažnju našem Stagiornale-u.

U putu pokušavam da se setim kako sam želela da započnem razgovor i kojim tokom da teče bez ono malo beleški što sam napravila, ali taksista sve vreme priča o Novaku Đokoviću i ja ne mogu a da se ne posvetim diskusiji. Složismo se da će da osvoji AO 2023, za početak. Nazad na pozorište; Velika drama je ponovo rasprodata i po izlasku iz biletarnice upućujem se ka Dositejevoj, odakle se ulazi u Muzej. Dok naš sagovornik vodi turu zalutalom mladom paru iz Francuske koji tako pomno slušaju da sam pomalo ljubomorna, prepuštam se izložbenom prostoru i pitam se kako je moguće da nikad pre nisam kročila u ovu instituciju.

Nakon duže ture pretežno okrenute ka izložbi o životu Severina Bjelića, par zadovoljno napušta Muzej, a mi se smeštamo za crni sto pored pijanina i direktor Muzeja otpočinje priču o istoriji našeg pozorišta. Sredinom XIX veka Beograd se nalazi između otomanske dominacije kojoj će uskoro doći kraj i zapadno evropskog civilizacijskog uticaja. Gostovale su razne pozorišne trupe u gradu, koji je u to vreme bio nalik varošici, ali uslovi za formiranje Narodnog pozorišta stvaraju se tek po odlasku Turaka iz Beograda kada su ključevi grada predati knezu Mihailu. Posle jednog gostovanja grupe glumaca iz Novog Sada, knez Mihailo je okupljenim građanima rekao da će sazidati jedan zaseban teatar, zgradu koja će biti namenjena isključivo pozorištu. Međutim, prošlo je par godina od realizacije te ideje: pozorište je isprva trebalo da se nalazi na Zelenom vencu, ali je gradnja obustavljena usled otrkića podvodnog zemljišta. Knez Mihailo je ubijen 29. maja 1868. godine; on nije video ni početak ni kraj ostvarivanja ideje o gradnji pozorišta za koju se najviše zalagao i kao dobrotvor dao najveći iznos novca. Sredinom narednog meseca na Trgu republike postavljen je kamen temeljac, a u julu je Narodno pozorište zvanično formirano dekretom. Budući da zgrada nije bila završena, pozorišni ansambl je igrao u zgradama koje nisu prvenstveno bile namenjene ovoj umetnosti, pa tako i u gostionici Kod Engleske kraljice gde je 22. novembra 1868. godine izvedena prva predstava Narodnog pozorišta, Đurađ Branković po delu Karola Obernjaka. Ovaj datum uzima se za rođendan Narodnog pozorišta i obeležava se i danas.
Zgrada se zidala godinu i po dana i bila je jedna od najvelelepnijih i najimpozantnijih zgrada u ovom delu Beograda. Otvorena je 30. oktobra 1869. godine svečanom predstavom Đorđa Maletića pod nazivom Posmrtna slava kneza Mihaila. Od tada smo vrlo brzo ušli u korak s evropskim tokovima dramaturgije. To nije bilo provincijalsko, malo pozorište u zemlji koja se tek oslobodila od Turaka. O tome svedoči i podatak da je za prvih 100 godina najizvođeniji pisac na sceni Narodnog pozorišta bio Šekspir. Naše pozorište pripada austrijsko-nemačkom modelu pozorišta (nem. Stadttheater), a to znači da u jednoj zgradi postoje dva ili tri umetnička ansambla (drama, opera i balet). Taj model i danas postoji u Austriji i Nemačkoj, samo što su u većini slučajeva kuće razdvojene fizički, dok sve zajedno predstavljaju tzv. državni teatar. Ovaj model je za svet, zapad i posebno za stagione sistem u Italiji, pomalo čudan.

Naziv me zainteresuje - kada smo davali ime našem Časopisu, nismo znali da ova odrednica postoji i u pozorišnom rečniku. Ispostaviće se da je i za nas simboličnija nego što smo mislili i po prvi put prekidam sagovornika kako bi nam opširnije objasnio ovaj termin.

U italijanskom pozorišnom sistemu postoje teatro stabile i teatro stagione. Teatro stabile je sličan našem pozorištu i sačinjavaju ga stalne postavke. Nisam siguran koliko takvih teatara postoji u Italiji, ali sve velike operske kuće funkcionišu po principu stagione sistema. To znači da Skala u Milanu objavi da je otvaranje sezone 7. decembra i do jula meseca, dokle traje sezona, igra se nekoliko operskih i baletskih naslova s određenim podelama. Iduće godine sezonu će otvoriti novi naslov i možda po koji stari ostane na repertoaru. Novi naslovi i nove podele - to je stagione sistem i taj model je ekonomičniji za pozoriše. Oni imaju određene ljude angažovane u okviru stagione-a koji su permanentno zaposleni, a sve ostalo je promenljivo.

Razgovor na kratko prekida službenica. U toku su izmene na ulaznicama za Muzej, menjaju se dizajn i cene za pojedinačne i grupne obilaske. Ta upadica me izmesti iz razgovora i razmišljam o razvoju muzeja od 2010. godine kada je osnovan (godina je istaknuta na tabli pri ulasku) do danas.

Sve do I svetskog rata pozorište je činio isključivo dramski ansambl. Bilo je pokušaja opereta i izvođenih kompletnih opera; u februaru 1911. godine izvedena je prva opera Trubadur, ali pozorišni operski ansambl još uvek ne postoji. Zgrada pozorišta biva zatvorena po početku I svetskog rata i pozorište se izmešta na privremenu lokaciju u zgradu Manježa koja je zapravo bila deo konjušnice kasarne prilagođene za pozorište. U ovo vreme sazreva ideja o formiranju prvog operskog ansambla koji 11. februara 1920. godine izvodi operu Madam Baterflaj Đakoma Pučinija. Premijera je izvedena na sceni na Vračaru u zgradi Manježa, budući da je zgrada Narodnog pozorišta bila oštećena tokom rata.
Balet u porodicu Narodnog pozorišta stiže kao treći ansambl nakon važnog događaja u Rusiji koji će imati uticaja na srpsko pozorište. Dalekosežne promene započete su Oktobarskom revolucijom i velikim egzodusom ruskog naroda koji se tada okrenuo ka Evropi. Po nekim podacima u Srbiju je tada došlo između 50 i 100 hiljada Rusa, kako su ih tada zvali beli Rusi, a koji su bili privrženi caru i aristokratiji. Interesantan je podatak da je između 20 i 30 ljudi odmah primljeno u Kraljevsku srpsku akademiju (današnju SANU), tako da smo tada dobili jedno naučno-umetničko pojačanje. Rusi koji su došli bili su osnova istorije baleta u Srbiji. Svoju prvu predstavu Baletski ansambl izveo je 22. januara 1923. godine i bili su to odlomci iz baleta Krcko Oraščić Petra Iljiča Čajkovskog.

Na kraju istorijski zaokruženih celina dođemo do raznih pozorišnih iskustava. Dragan Stevović je pre 10-ak godina, kada je postao direktor Muzeja Narodnog pozorišta, radio kao pomoćnik direktora, dramaturg i vršilac dužnosti direktora opere Narodnog pozorišta. Ovih dana je puštao titlove na italijanskom za Pučinijevu Turandot u Madlenijanumu i tu se zaustavimo: komentarišemo operu i delimo utiske o prevodu, scenskom nastupu i raznim izvođenjima istog dela. Inače emituje titlove u Narodnom pozorištu i Madlenijanumu. Nije me iznenadilo da je Dragan diplomirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ali me je očarala činjenica da je pre nego što je ušao u pozorište predavao srpski jezik i književnost u V beogradskoj gimnaziji. Dotaknemo se različitih puteva koji vode u pozorište i prisetim se šetnje pistom na sceni Narodnog pozorišta kada sam učestvovala na modnoj reviji Renata Balestre pod nazivom Opera i moda. To je bio jedinstven spektakl pa hvalimo umeće i genijalnost ovog modnog kreatora. Otrkiva mi i da su kostimi u Narodnom pozorištu rađeni po Balestrinom dizajnu; skice sam već imala priliku da primetim u Muzeju, a kostimi se mogu videti u igrajućim predstavama kao što su Pepeljuga ili Labudovo jezero. Kada nije u Pozorištu Dragana možete sresti na Zemunskom keju – i dali smo mu reč da će Časopis ugledati svetlost dana.