Predstavljanje romana: Vivid Uroša Ristanovića

Napisao/la Jovana Tutić.

Nakon objavljivanja zbirke pesama „Sutra“ 2018. godine, Uroš Ristanović nam se dve godine kasnije obraća kroz svoj roman prvenac, „Vivid“. Ovim povodom želimo da na makroplanu istaknemo Urošev doprinos srpskoj književnosti i kulturi, a koji je proteklih meseci ozbiljno zahvatio i Beč, dok na našem, ličnom planu, ne možemo da ne istaknemo činjenicu da je Uroš jedan od integralnih ljudi Časopisa od samog početka. Zbog toga nije bilo lako voditi objektivan razgovor o romanu, ali smo se potrudili da otkrijemo neke njegove najzagonetnije kutke i približimo njegovo čitanje onima koji se još uvek nisu susreli s Ristanovićevom poetikom. Napominjemo da ovaj intervju može razotkriti pojedina dešavanja iz romana, te, ako niste pročitali roman, savetujemo da to što pre učinite.

Opisuju te kao pesnika i prozaistu mlađe generacije, ali nam ti kroz ovaj roman iskazuješ nešto pomalo drugačije. Zašto si odabrao baš detinjstvo kao egzil i glavnu odrednicu?

Dopada mi se reč odredište u ovom pitanju. Detinjstvo u Vividu zaista i jeste neka vrsta odredišta ili egzotične destinacije koju je glavni junak jednom posetio i sad traga za načinima kako bi se u njega vratio. Međutim, njegovo detinjstvo, kao i uopšte sva naša detinjstva, ostalo je nepovratno iza. Njega nije prekrilo samo vreme, što bi se još nekako i dalo premostiti, već i raznorazne gomile sitnica, poroka, odnosa i mišljenja koje ne može prekopati ni najveći bager na svetu. U Vividu nema teške mašinerije, već ovaj bedeker nastaje junakovim rovarenjem po pesku sećanja i uspomena, često raznobojnih, mokrih i ispranih morima i uspavanim letnjim podnevima. Umesto bagera, u rukama junaka Vivida je samo jedna lopatica za plažu.

Na osnovu čega si „obojio“ poglavlja?

Iako sam od početka zamišljao Vivid kao skup različitih nijansi u određenom redosledu, ideja da „obojim” poglavlja je došla na samom kraju, i tako je svaki odeljak romana dobio jednu upečatljivu nijansu. Prvobitna stidljiva ideja bila je da sve boje budu iz Zorn palete, ali sam se na kraju odlučio za nešto vibrantnije boje koje su se sačuvale kao kapljice na štafelaju nakon ispisivanja romana. Iako sam izbegao tu čuvenu paletu starih majstora, mislim da je u samoj sinesteziji ipak ostala jedna stidljiva aluzija na klasike slikarstva i književnosti. Ukratko, postupci su mi stari, a boje malo nove.

Ako učitamo to da se vašar u Vividu postavlja naspram prirode, druge najvažnije lokacije romana, ali da je, u stvari, on mesto na kome se prikazuje prava priroda stvari i dešavanja, na kojoj od ove dve lokacije se naš junak bolje snalazi?

U prirodi se bolje provodi, ali se na vašaru bolje snalazi. Takođe smatram da bi se dobro proveo u snalaženju na vašaru u prirodi, jer su takvi vašari uvek puni blata.

Pojam igre je vrlo važan i javlja se i u snu. Ko je mali šerif i da li je uspeo da odbrani grad?

Reči koje mali šerif govori su jedina deonica Vivida koja je neposredno transkribovana iz stvarnosti. O tom dečaku ja ne znam ništa drugo do onoga što je sam o sebi rekao: da je jedini preživeli šerif koji je ostao u ovom gradu, jedini šerif u ovoj pustinji, jedini šerif koji ovaj grad može da pretvori u lepotu. Znam to, i znam da nikad nisam posumnjao u to što sam tog dana čuo iz usta tog nepoznatog dečaka u jednom beogradskom parku. Što se drugog dela pitanja tiče, verujem da bi on, kada bi želeo da odbrani grad, vrlo lako to i mogao da uradi. Ipak, mislim da njegova legitimacija ne leži ni u kakvoj zlatnoj znački, već u činjenici da on MOŽE da pretvori grad u lepotu. Da li će ga i pretvoriti – to ne znam, ali sam siguran da taj osećaj dolazi u vreme sumraka nad pustinjom i da smo ga svi makar jednom osetili i zaboravili.

Skretanje s puta je takođe jedan od stalnih motiva i kod tebe ga vidimo kao neophodan stepenik u procesu sazrevanja, zbog čega junak nije ostao na vašaru?

Zar je mogao da ostane tamo?

Primećujemo da slaviš majstore, zanatlije, umetnike - čini se da nije slučajno što vajar spašava dečaka...

Slavim, zato što majstori čine svet praktičnijim i lepšim. Jednako slavim i ulje – mašinsko i slikarsko ulje. Jasno, majstori koje slavim nisu oni iz pesme Aleksandra Sekulića Majstori u kući, jer ovi moji majstori nemaju nikakve zadatke osim onih koje sami sebi postavljaju. Takav je i pomenuti vajar. A žašto baš vajar, zašto ne slikar, grafičar, kiropraktičar? Priznajem, neko od njih bi možda bio bolji spasilac, ali mi se vajar više dopao iz praktičnih razloga njegovog majstorluka. Zašto? Zato što je najčešće sam, pokriven svime onim što izuzima iz svog dela – dakle, do guše u poslu – i zato što svoje komade ne može da pravi brzo i da ih nosa sa sobom po promocijama i pospanim gradskim večerima.

Na kraju, šta radiš kada ti dečak pobegne kao što je to učinio trećeg dana vašara?

Tražim ga na obodima grada ili na obalama gde reka naglo zavije. Na žičarama, u morima u dubokom, u napuštenim rudnicima kad je kiša. Retko u knjigama, odnosno u retkim knjigama. Uopšte, nema puno mesta gde dečak može da pobegne a da pritom ne postane junak – zato bekstva ne treba sprečavati. Evo ipak jednog korisnog saveta: uvek vežite helijumski balon sa dugačkom uzicom oko zgloba vašem dečaku, to značajno povećava šanse da ga pronađete. Ili mu krišom stavite parčence šmirgle, spajalicu i kanapčić u džep – to vam neće pomoći da ga nađete, ali, ako se izgubi, biće dobro da mu se to nađe pri ruci.

Motiv psa je vrlo čest u književnosti, a u „Vividu“, čini se, neizostavan, s tim što ga u ovom romanu pronalazimo u jednom modernom i digitalno pismenom obliku. Put ovog psa istkan je od dvorišta i realnosti, preko imaginacije, do Interneta, a njegova verodostojnost počiva na dečakovom pripovedanju čija se perspektiva ne može osporiti. Pred nama je odlomak iz poglavlja „Sudbina psa“ u kom se junak na kratko izmesti iz priče sa vašara kako bi odložio zadovoljstvo odgovora ili emocija, dok neprekidno uspeva da se održi na liniji između mašte i stvarnih događaja i ni na trenutak ne odstupi od svog izlaganja niti poklekne u nameri da nam sve ispriča, da ga čujemo i da mu poverujemo. Nakon što se otkinuo s lanca, junakov pas po imenu Vele kreće put svoje svetske avanture.

***

Ono što se kasnije desilo s njim i ne treba da nas čudi. To se dogodi uglavnom i otprilike svakom ko ode odavde, a on je otišao. I, još i to da znaš, sve je bilo isplanirano. Prvo hitrim skokom preko šanca s donje strane dvorišta, više puta. Onda tačno tri i po kilometara do prve čistine. Preko lisičijeg pašnjaka, pa kroz četiri lanca gustog kukuruza, izbio je do stare pruge. Bila je to već daljina kao odavde do zelene pumpe kad je naišao na staru vodenicu. Naš prećutni dogovor. Tamo sam mu u jednoj od poročnih šetnji ostavio kesu koštičavih granula. Nakon obroka, legao je da se odmori i razmisli. Trebalo je još samo pregaziti potok, koji je znao i da nabuja, ali Mesec je te noći bio pun, a voda niska. Vele je to osećao, zaista, zaista ti kažem, jer je samo u večerima kada na nebu nema Meseca lajao. U onim s malom vodom, tad je mudro ćutao. Akcija je odavno i potanko pripremana.

U samo jutro se već domogao sledećeg mesta. Tamo su, zna se, prolazili vozovi. Trebalo je samo ući u jedan od tih vagona. I ti ćeš sad reći da lažem: Otkud džukela pa da se vozi prugom, ali da si znao Veleta ne bi sumnjao ni trenutak. Da je imao palčeve, taj bi mogao i da plete korpe i da množi brojke. A gde je voz otišao to nije bilo važno, jer se već znalo da će ga kakvo dečače ubrzo odvesti sa sobom i da će beg biti okončan. I šta dalje? Pa, jasno da nije ostao lutalica. Samo se površnom čini da je u skitanju slobodnije nego u kavezu. Sloboda je za nas bila kao sladoled u kornetu. Vele je dobro znao da od bežanja po livadama nema mnogo vajde. Pitanje nezavisnosti bilo je pitanje uslova. Kada sam ga večeri pre odlaska poslednji put video, nije hteo ni da me lizne. Pitaćeš me, otkud pas pa da se duri. Ali takav je bio Vele. Nije se mrštio. Znao je da je sve deo nekakvog većeg plana ka kojem smo obojica išli i da ćemo se, slučajem, sresti ponovo.

***