Marko Šelić Marčelo

Napisao/la Jovana Tutić.

Marčelo za sebe kaže da je pisac kome se desila muzika, ali da bi definisali njegovu pojavu na kulturno-umetničkoj sceni potrebno je mnogo više (od) reči: od muzičkih rep albuma koji izlaze od 2003. godine (uskoro i uvek čekamo novi), preko kolumni i eseja u raznim časopisima, nekoliko objavljenih romana, razgovora i susreta sa mladim generacijama, jednog od autora emisije ''Perspektiva'' i društvenih borbi, do glavnog urednika izdanja stripa Dilan Dog u Veselom četvrtku već 11 godina. Ali ovo je sve teorija i nekome ko je odrastao uz njegov rad ne bi bilo dovoljno ni nekoliko stranica da opiše svog uzora. Marčelo je junak avantura iz pravog stripa naših tinejdžerskih dana koji nam je pokazao kako izgledaju dobijene bitke na polju filologije i njegovo pobedonosno oružje do danas ostaje reč. U ovom intervjuu tematski smo se fokusirali na Markovo liričko stvaralaštvo.

Da li se sećaš kako je nastao Marčelo i koliko se tvoj stav prema pisanju promenio od tada?

Iz puke igre, iskreno govoreći. Pokušavao sam da se bavim prozom, pisao sam priče – i onda pokušao da nešto napišem na ritam. Razumeo sam to ne samo kao zanimljiv vokalni izraz, već i kao poseban oblik poezije: trebalo je unapred, još dok stihovi nastaju, razmišljati o tome kako će biti ritmično izgovoreni, i to mi se učinilo uzbudljivim. Od tada do danas, naravno, mnogo toga se s iskustvom promenilo – prvenstveno onim književnim, koje utiče i na stihove. Od žanra smo zadržali ritmiku i korišćenje gramofona kao ravnopravnog instrumenta u bendu, ali sviramo fuziju svega što nam se muzički dopada, dok su tekstovi sve više u gravitaciji moje proze.

Pretpostavljam da si od početka namenski pisao pesme za izvedbu, kako si odlučio da ćeš pisati za scenu?
Da, kao što rekoh, u ovome je pisanje sračunato na izvedbu – što nas približava svetu teatra, gde vladaju slična pravila. Ako pod pisanjem za scenu mislite upravo na pozorište, bilo nam je zadovoljstvo da zakročimo u taj čarobni svet, i došlo je nekako organski, kao prirodno nadovezivanje. Najpre su “Zajedno sami”, moj prvi roman, dospeli na pozornicu, a Rade, naš glavni kompozitor u bendu, uradio je muziku. Potom smo bili saradnici na predstavi “Klasni neprijatelj” Najdžela Vilijamsa: Rade se takođe pobrinuo za sve kompozicije, a pesma “Pegla”, koja se kasnije našla i na albumu, prvobitno se tu pojavila kao neka vrsta “odjavne špice”. Po motivima Dilana Doga radili smo predstavu “Istraživač nočnih mora”, a za predstavu “Doktor Nušić” Kokana Mladenovića, jednog od naših najvećih savremenih reditelja, Nena (pevačica našeg benda) i ja osmislili smo, zajedno sa sjajnom kompozitorkom Irenom Popović, sve songove. Onda je u Srbiji nastupilo vreme cenzure, pa je predstava “Velika magla”, za koju sam napisao scenario i zajedno s Radetom i Nenom počeo rad na songovima, prekinuta posle šeste glumačke probe – odlukom lokalnih političkih silnika. Ti ljudi, potpuno operisani od notorne potrebe za kulturom, nad njom vrše nasilje kad god i gde god mogu, a mogu uglavnom uvek i svugde. Razlog više da niko ne odustane od borbe. Što se mene tiče, ovo je vrlo lično: ušli su u naš atar, i biće isterani odatle. Ako je čak i dobri Isus ni manje ni više nego bičem terao trgovce (dakle: moćnike) iz crkve, valja se zamisliti.

Po čemu se tekst rep pesme razlikuje od onoga što uobičajeno nazivamo poezijom?
Za mene – nikako. Ili je to bar namera. Takav umetnički domet svakako je dobro držati za cilj.

Koja je uloga muzike u tvom pisanju i da li unapred znaš kako će tekst zvučati?
Ogromna je uloga, najčešće i pišem na konkretnu muziku. Najpre u bendu razgovaramo o ideji teksta i okvirnom štimungu, ali volim da konkretni stihovi nastanu tek kada imamo makar “embrion” kompozicije. Ali čak i dok pišem prozu, slušam instrumentalnu muziku. Rade je pre nekoliko godina objavio svoj prvi kompozitorski album, i njegova magija pratila je i nadahnula romane gotovo u jednakoj meri kao kad radimo na pesmama. Što se drugog pitanja tiče – trudimo se da sve elemente znamo pre snimanja, ali mnogo toga dogodi se i u samom procesu: nešto novo uskoči, nešto od planiranog postane višak, neko odsvira parče koje momentalno zavlada, Nena osmisli čitav hor sačinjen od nje same u deset primeraka... uvek postoji i čarolija trenutka:)

Ti si prvi srpski izvođač koji se pojavio na zvaničnoj MTV top listi i to sa pesmom Pozerište - gde je granica između angažovanosti i lirike?
Granice su tamo gde ih ljudi postave, to je ljudski izum. Mislim da ih uglavnom treba kršiti i skršiti. Ako pod liričnim podrazumevamo nesumnjivu obojenost emocijom, nikada nisam smatrao da je angažovana umetnost lišena tog apspekta. U redu, to nije ona osećajnost kojom pristupaš jednoj ljubavnoj pesmi, ali angažovana pesma, priča, predstava lišena strastvenosti nije ništa drugo do nekakav pamflet ili puko izražavanje stava. Ne treba ti umetnost da bi izrekao stav; ako ćeš se baviti stvaralaštvom, moraš da daš svoje meso i dušu.

Na koje kompromise pristaješ kada prilagođavaš pesmu nastupu, a na koje kada oblikuješ roman?
Nema kompromisa. Ima samo kriterijuma koje unapred zadaš, i onda se toga držiš. Dela imaju svoju unutrašnju logiku, svoj koncept; jednom kad je ustanoviš, slediš ta pravila. Uopšte, mislim da je ovo jedna odvratna “uklapačka” epoha, čak i ljudi od osamnaest godina ne žele da menjaju svet (iako im to nalažu hormoni, ne čak ni glava), nego gledaju da se u njega uklope. Toga nije pošteđena ni umetnost, a ona je poslednja koja sme da “pregovara” s tržištem. Ako mene pitate, to je posao za ekonomiste i marketinške stručnjake, ne za umetnike. Stvaralac-kalkulant sve je manje stvaralac, a sve više kalkulant. Nekome to može zazvučati kao inat, ali zaista nije. Umetnost je tvoj pokušaj da se obratiš svetu, i baš kao pri upoznavanju s ljudima, možeš da budeš ono što jesi ili da na licu mesta “fotošopiraš” samog sebe da bi se dopao. Da se ne lažemo, ovo drugo je laganje. Ne kažem da me ne bi silno pogodilo kad bi se desilo da se sledeći album ili roman nikome ne svide, ali kažem da sam apsolutno uvek spreman na to. Nema proračuna, nema udvaranja.

Za kraj, kako biraš šta ćeš objaviti i šta radiš sa neobjavljenim Marčelom?
Kad su velikog Sklavija, tvorca Dilana Doga, pitali ima li po fiokama nekih neobjavljenih priča (za koje se uvek mistično pretpostavlja da su zapravo najbolje), kazao je da nema ama baš ničega. Slatka mi je ta mitologizacija, ta pretpostavka da autori nešto izuzetno dobro drže po strani, jer su umislili da zapravo nije dovoljno dobro. To gotovo nikad nije tačno. Meni su u fiokama samo stvari na kojima još radim, koje naprosto nisu gotove. Ono što ne smatram valjanim bacim već sledećeg jutra, bez imalo žaljenja. Ono što mi pak izgleda kao nešto s čime mogu da radim – na tome i radim. Kažem, nikakva mistika:)