Moralne implikacije ulične fotografije

Napisao/la Stefan Gašić (Vudemn).

Već na prvi pogled postaje očigledno da ulična fotografija predstavlja kompleksnu mešavinu različitih podvrsta fotografije – u svom izvornom obliku ona je nerazdvojna od gradskog pejzaža i arhitekture, ali i od ljudi koji se kreću tim ulicama, što doprinosi dokumentarnom značaju ovog žanra. Stvar postaje kompleksnija kad se uzme u obzir da postoji i čitav niz podvrsta u okviru ulične fotografije, ali isto tako postoji i veliki sukob mišljenja povodom toga šta je autentična ulična fotografija. Da bismo postavili pitanje moralnih implikacija, mora se uzeti u obzir čitav niz faktora, jedan od značajnijih jeste istorijski značaj i promena kroz istoriju.

Prvu uličnu fotografiju napravio je Luj Dager lično, izumitelj dagerotipa, i ona predstavlja pogled sa njegovog prozora na jedan od poznatih pariskih bulevara. Zbog duge ekspozicije i brzog kretanja ljudi, ulica izgleda gotovo prazno – međutim, naziru se dve osobe koje su jedine bile nepomične za taj duži period – čistač cipela i njegova mušterija, tako da je ovaj dagerotip verovatno prvi pravi primer ulične fotografije.
Zbog tehničkih ograničenja samog aparata, u početku nije bilo moguće praviti svakodnevnu fotografiju u onom obliku u kojem je danas poznajemo. Dugo trajanje ekspozicije uslovljavalo je potrebu za statičnim subjektom, ljudi koji su hteli da budu ovekovečeni morali su da nepomično stoje pred fotoaparatom, a jedan od uslova ulične fotografije jeste hvatanje autentičnog, svakodnevnog (ili nesvakidašnjeg) trenutka koji se uvek hvata u deliću sekunde. Sa tehničkim razvojem kamera, sama dužina ekspozicije se skraćuje, i brzina zatvarača dostiže deliće sekunde (uz odgovarajuću kompenzaciju blende ili osetljivosti senzora). Ovo dovodi do potrebe za hvatanjem prolaznosti i svakodnevnosti, pogotovo u posleratnom period, gde moderni život dovodi društvo do rapidnog prolaska kroz drastične promene, a životni stilovi i gradski predeli munjevito se smenjuju iz godine u godinu. Jedan od pionira ulične fotografije, Anri Kartijer Breson, objavio je knjigu „Presudni trenutak”, u kojoj govori o fotografiji koja nastaje u pravo vreme, u jednom deliću sekunde koji zamrzava taj neponovljiv prizor. Ipak, to nije značilo da on nije napravio više fotografija tog prizora, pre i posle tog presudnog, ali to samo svedoči o igri sreće i upornosti. Kartijer Breson je poznat kao veliki humanista, i njegove fotografije odišu tom energijom. Često je pravio ulične fotografije koje su spontane, svakodnevnične i autentične, i ovo se može posmatrati kao podvrsta ulične fotografije koja se zasniva na hvatanju autentičnog trenutka. Nema poziranja, nema interferencije fotografa koji daje smernice (iako postoji mogućnost da njegovo samo prisustvo unese nemir u prizor). On nije bilo toliko nametljiv, međutim, istorijski gledano, tada se na kameru gledalo i dalje kao na novitet, i ljudska znatiželja je uvek bila jača od potrebe za zaštitom lične privatnosti.
Sa druge strane, postoje fotografi poput Brusa Gildena, njujorške legende ulične fotografije, koji je popularizovao napadni, direktni pristup ljudima. I dalje jureći taj autentični trenutak uličnih portreta, on je tome pridodao neke zanimljive elemente kao što su stalna upotreba blica, korišćenje 28mm objektiva koji je zahtevao bukvalno uskakanje ljudima u lica, i povrh svega haotično kadriranje koje je sa sobom povlačilo poimanje ulice i grada kao mesta večite buke i kretanja. On se takođe usudio da redovno fotografiše ljude sa margine: prostitutke, beskućnike i mafijaše, što sa tim pristupom iziskuje veliku dozu hrabrosti. Njegov pristup svakako postavlja glavno etičko pitanje ulične fotografije – gde je i da li postoji granica kad je u pitanju tuđa privatnosti na ulici, i na koji način se ona postavlja i prevazilazi?

Ulice su ipak javni prostor, i može se reći da je svako pitanje privatnosti odbačeno čim osoba odluči da izađe na ulicu. Bez dozvole osobe koja je fotografisana, nemoguće je prodati fotografiju na kojoj se ona nalazi. Većina sajtova za prodaju „stock” fotografije, sada i za modele koji voljno poziraju, traže model release, koji potpisom garantuje da model pristaje na „prodaju” svog naličja u komercijalne svrhe. Ali ako fotograf ne planira da koristi datu fotografiju za prodaju, on tehnički ima „pravo”, odnosno slobodu, da u javnom prostoru dela shodno svojim uverenjima. Ipak, u nekim evropskim državama poput Mađarske, Austrije i Nemačke, postoje zakoni koji tehnički zabranjuju uličnu fotografiju bez dozvole od ljudi. No ipak, ovi zakoni su vrlo labavi, i pretežno se odnose na mogućnost da fotografisana osoba iznese slučaj na sud, gde bi slučaj eventualno mogao biti odbačen ako sam čin fotografisanja i/ili fotografija nisu stvorili štetu. U slučaju da se fotografija koristila u komercijalne svrhe, zakon bi bio na strani oštećenog. Dakle, ako već zakon omogućava izvesnu umetničku slobodu, onda se moral može jedino preispitati na nivou individue koja fotografiše, i osobe koja biva fotografisana. Brus Gilden se vodi floskulom da cilj opravdava sredstvo; mada iako posmatraču deluje da Gildenu fali empatije, i da zloupotrebljava svoje subjekte zarad fotografije, on ipak govori o njima kao o svojim prijateljima, o karakterima – kako ih on naziva – koji ga privlače svojom osobenošću. Ulična fotografija, u svom sirovom obliku, i treba da predstavlja hvatanje prolaznosti datog trenutka, situacije, osobe, ulice ili nečeg drugog. Iako teži skladu, simetriji i izazivanju emocije, ulična fotografija, pre svega, glorifikuje dat trenutak više no ijedna druga vrsta fotografije.
Etički principi su, na kraju krajeva, lična stvar. Treba uzeti u obzir da će fotografija uvek pratiti one principe koje sam fotograf inherentno poseduje, u suprotnom ide u sukob sa sopstvenom prirodom, i to negativno utiče na krajnji ishod. Problem nastaje što čak iako fotograf ima dobre namere, on shvata da se njegovo delanje može posmatrati kao intruzivan, negativan čin. Zbog toga postoji barijera između fotografa i fotografisanog, pogotovo u današnjoj kulturi koja, baš zbog toga što je ekstremno voajeristička, postavlja sve veće restrikcije koje navodno garantuju privatnost, dok zapravo samo stvaraju podozrivost prolaznika pred kamerom ljudi koji žele da uhvate prolaznost trenutka. Ako oni zakoni sprovedeni u nekim evropskim zemljama zaista zažive, to bi značilo da će mnogi prolazni stilovi i trendovi ostati nezabeleženi. I dalje imamo društvene mreže gde ljudi prikazuju svoju svakodnevnicu, međutim, koliko smemo da se uzdamo u istraživanje prošlosti i ljudskih stilova sa učestalom upotrebom „snapchat” i „instagram” filtera, koji iskrivljuju pravu sliku? Posao uličnih fotografa jeste kataloško dokumentovanje svakodnevnice koja već sutradan postaje istorija, ali i hvatanje autentičnog, iskrenog trenutka, koji sa određenom emocijom nosi obeležje te svakodnevnice. Zbog toga često puristi smatraju da je jedino nepozirana ulična fotografija ona prava, dok se ostale moraju smestiti u druge žanrove. Pitanje etike se u tom kontekstu čini suvišnim, jer je onda sam cilj mnogo plemenitiji, ali ako sam fotograf nema polazište iz te ideje, ipak je potrebno preispitati njegov rad u zavisnosti od pristupa. Na kraju, postoji onoliko podžanrova ulične fotografije koliko ima dominantnih stilova; i oni se, poput mode i trendova, smenjuju u zavisnosti od dominantne struje ideja. Ali, ako ikojim slučajem dođe do potpune zabrane ulične fotografije zarad neke lažne zaštite privatnosti, ipak je čovečanstvo ono koje će najviše ostati oštećeno, jer je upravo umetnost ona koja najbolje oslikava njegove periode pada i razvitka.

Stefan Gašić - Vudemn