Suptilno kao spona između skulpture i reči
Reč je moćno i opasno oružje, reč je milovanje ranjene duše, slojevita poezija i mogućnost da se uzdignemo iznad životinjske prirode. Ona je ogledalo svog stvaraoca, ali i manžetna na košulji onoga koji je prima: fina, lepa, i snažna jer, ako ubode najtanju tačku kože vrata i probije arteriju, ona je i smrtonosna. Jedan vojnik me je, još dok sam bila dete, učio da svako oružje treba poštovati i poznavati. Po njemu su mašine, uz toliko uticaja na čovečanstvo, bile bića.
Poštuj i spoznaj da bi bio poštovan i zaštićen. Dodirni reči, opipaj i proviri u dubinu značenja, a zatim obavezno pazi kako, kada i kome ih upućuješ. Suptilno. To je tanano, jedva primetno, prefinjeno, nežno, a istovremeno tačno, oštro i dovitljivo. Suptilna je ona značenjska praznina koju razume jedino biće kom je namenjena, pogled skriven iza trepavica deteta, tišina livade daleko od grada, tišina šume gde svaka biljka govori. Suptilna je senka majčinske ljubavi Mikelanđelove Pietà. Suptilna reč je neizgovorena, mač nikada izvađen iz korica, dodir zaobljen utehom. Suptilna je duša umetnika, skulptora, prelivena na hladan mermer, poklonjena budućim generacijama civilizacije.
Vreo zrak sunca pada na sečivo, stvara odsjaj i baca senku. Senka stiska Plutonove ruke na Prozerpininoj butini, senka pod očima Davida koji je spreman da praćkom napadne Golijata – one su te koje jednobojnom mermeru poklanjaju nijansiranost i živost. Skulptura je fascinantan oblik umetnosti, stvorena uklanjanjem suvišnog grubog kamena, stroga i ne dozvoljava grešku, jer je dovoljan jedan prejaki zamah čekićem i ostaće okrnjena dok postoji. Nezahvalna je, teška kao Mikelanđelov karakter, tvrdoglava, svestrana kao Bernini i - bezbojna. Bela ili bronzana, ali uvek bezbojna jer njena boja nije njena, već boja kamene gromade iz koje je oslobođena. Sve što jarka boja daje ekspresionističkom slikarstvu i sve što pastelni tonovi daju Rafaelovim Madonama i sve što muzika radi u filmu, svaki neprimetni detalj, osećaj koji se budi u nama kada umetničko delo posmatramo, opčinjenost izrazom lica, preciznošću - skulpturi sve to pruža senka. Ona nosi svu dubinu značenja jednog kamena, pokazuje nam kako se figura roba bori za oslobođenje, kakvo lice ima svetica u ekstazi; ona u nama vaja iluziju pokreta neživog i dok se igra svetlošću, poigrava se s umom posmatrača. Zavuče nam se njena živost pod kožu i veže nas za komad hladne stene, prefinjeno, tanano i van našeg saznanja, suptilno.
Jesen, Frančesko Kveirolo. Ogromna kompozicija čoveka koji se oslobađa ribarske mreže ograničene stvarnošću nagoveštava nam koliko je bitna snaga uma i kreativnosti. Tanane niti bele stene postižu da opipamo krhkost emocije i bića, identičnu papirnoj debljini zanatskog sečiva, dleta. Snaga ideje leži u detaljima i savršenstvu. Zbir toga je katarza koju doživljavamo ispred virtuoznog umetničkog dela, nevidljiva sila koja nas udara i baca na pod jednim izborom teksture ili postignutom senkom. Najneprimetnije i najsuptilnije u umetnosti ostavlja iza sebe najjasniji trag i urezuje se u sećanje posmatrača. U baroku posmatrač postaje deo doživljaja, skulptura ga uključuje u kompoziciju. Kada stanete ispred Berninijevog Davida, postali ste Golijat, praćka je uperena direktno k vama, a bes i borba postaju opipljivi. To je kao spajanje dve stvarnosti, priče i fizičkog postojanja, svojevrstan sudar univerzuma. Tako je italijanski arhitekta učinio i da Ekstazu Svete Tereze obasjava nebeska svetlost s prozora, da je enterijer crkve uokviruje, a paperjasti oblaci suptilno uznose. Upravo ta dubina utiska o delu koji nesvesno stičemo me očarava. Na kraju, želim da izjednačim suptilnost skulpture sa komunikacijom. Verujem da nas stvaralaštvo podučava, menja, oplemenjuje i da iz uživanja u njemu treba iščupati deo ljudskosti koji smo negde zakopali. Reč je apstraktna i svako od nas je pojmi različito, u zavisnosti od konteksta. Ono što izgovaram može da zvuči oštrije od onoga što mislim, a ono što čujem je odraz onoga što trenutno osećam. Pravo oružje je opasno ako prethodno ne naučimo kako se njime upravlja. Zato s rečima treba paziti, treba ih sagledati iz svih uglova, i kao što suptilno ima drugačiji prizvuk kada se odnosi na senku, skulpturu, teksturu ili osećaj u čoveku, tako i svako značenje reči zavisi od različitih faktora. Suptilnost u ćutanju i pogledima ništa ne pokazuje ako joj ne dodamo suptilnost u odabiru izraza, suptilnost za mišljenje onih do kojih nam je stalo, istančanost zarad razumevanja tišine, plesa senki i snage pogleda, suptilnost u iskazu ljubavi i čovečnosti.
Prevod: Maja Pistolić
