Tarantela za tarantulu

Napisao/la Branislav Jevtić.

Ja nisam razmetljiv i zavodljiv kao La Rekoleta, elegantan kao Albert Memorial, primamljiv kao fenomen Per Lašeza, veličanstven poput Monparnasa ili otmen kao Monmartr dok po meni crne mačke pompezno hode. Opet, nisam ni čekaonica za smrt kakve se sve češće rađaju širom sveta, gde samo još touch-the-screen aparati nedostaju kako bi novopridošli dobili svoj redni broj. Na mojoj glavi ne raste lovorova šuma, iako nada mnom padaju kao požnjeveni Sunčevi zraci, a po mojoj mermernoj fantazmagoriji Mesec izliva mahovinu od šampanjca, kad ostanemo sami, daleko od snobovštine i prestiža koji, očigledno, ni u smrti ne miruju.

Ja sam jednostavno Staglieno. Skromnost mi ne nalaže da parafraziram baš sve prolaznike, ali kako Ernestu Hemingveju zameriti, pa čak i kad preteruje da sam ja jedno od svetskih čuda ili pak Marku Tvenu da je na kraju posetio groblje kojeg će se sećati i kada bude zaboravio sve palate. Ja sam najveći otvoreni muzej sveta. Ja nemam senku, iako postojim, a moji posetioci ostaju zagledani u nebo, a ne u zemlju. Kod mene se ne podseća, aludira niti imitira život efektima operske scenografije i kostimografije, već smrt dobija neku veću okamenjenu konotaciju ― a to je suživot sa njom. O, koliko li sam samo dočekao i ispratio umetnika, i to ne slučajno. Oni najbolje znaju da govor tela nije ono čim se Bog najjasnije izražava, već govor duše. A govor duše u kamen mogu pretočiti samo najumešniji skulptori. Meni najdraži ostao je Santo Varni. Njega sam i povlastio da mi na samom ulazu postavi skulpturu La Fede, kao spomen vere, vernosti svih i svima. Kako se ophodimo prema upokojenima, tako ćemo i međusobno jedni drugima valjati. Naravno da ne treba zaboraviti i Lorenza Orenga, i Benetija, Morena, Skanzija, Monteverdea, etc. Svi su oni klesali i glačali kamen toliko verodostojno da bi se gledaocu moglo učiniti da pred sobom opaža tremor starčeve šake, fotosintezu u toku, plavu krv u venama plemstva, treperenje pantljike na šeširu, zujanje u ušima neke zabrinute matrone, kažiprst još ovlažen pljuvačkom večitog putnika koji ne zna za spokoj... Takođe, ne treba ispustiti iz vida ni Macinijev mauzolej, kao ni grobnice Skala, Konsiljere, Pjenovi, Drago, Burlando, sve do gospođe Katerine Kampodoniko koja je, uzgred, bila prodavačica kikirikija. Santo Varni mi je ipak ostao najprisniji srcu, jer je on najtananije prilazio samoj granici između života i smrti. Za modela je izabrao, još pre nego ju je uzeo za suprugu, izvesnu Đuditu. Slučaj je hteo da mu je više puta pozirala živa za smrt. Prvi put to je bilo po narudžbi za lik supruge Đuzepea Paradiza Di Pjetra, da bi na kraju bila ovekovečena i za sopstvenu smrt. Neko bi rekao da ju je koristio kao marionetu, da je vrckao koncima njenu sudbinu, menjajući okvir za scenu – tj. ram za dušu – iako je bila ista persona. Poigravao se njom – tom crnoputom lepoticom – uzduž i popreko mojih spomen galerija, predući vremenom za sobom prašinastu sedimentaciju kao paučinu. Ta igra mogla je biti najživahnija okretna igra – tarantela, a ona zaustavljana i pokretana kao tarantula – ta najturobnija aluzija na smrt. Ali, ne, kategorično ne!. Varni je slavio nju za života, koliko i žalio, svestan da će je kad tad izgubiti. Za njega je Đudita bila koliko glina, toliko i od saharina. Koliko je samo Varnija, Rodena, Klimta, bilo u istoriji umetnosti, pa se i dalje ne sumnja u maksimu: Ars longa, vita brevis. Svi dele, svi pozajmljuju, svi se nadograđuju, baš kao sedimenti. A da li je umetnost umrla? Da li je život još tako živ kao što se čini? Da li se iko pitao, pitanje je. Ali, niko se nije žalio, ja svedočim. O, koliko li sam samo prolaznika dočekao i ispratio, ako ne računamo onih dva miliona koji ostadoše u mojim nedrima. Nagledao sam se ljudi koji su naprosto odavno mrtvi za život, međutim, posle svake posete meni kao da im se vraća vera u život. Ne hrle u početku, ali i bez skopolamina (seruma istine), odlaze od mene rasterećeniji u savesti nego po izlasku iz bilo koje ispovedaonice. Mnogi veleumni prolaznici što klanjahu se meni, poput Fridriha Ničea, Gi de Mopasana, etc., istodobno su se i zapitali otkud baš ja da sam muzej otvoreniji od svih na svetu, a odgovor im je ležao pred očima – pa u mojoj širokogrudosti sigurno nije, jer ja sam samo ogledalo kolektivnog ophođenja građanstva prema sebi, a što datira od početka 19.veka. Kod Italijana govor duše, tela, pa tako i pokret samog govora nikad ne miruje. On se kreće neprestano u infinitnom obliku – jedna reka bez obala. Imam odlike simbolizma, mitskih i paganskih predstavljanja; od egipatskih do jevrejskih i hrišćanskih oblika; imaginarnih i nadzemaljskih, pa sam opet njihov odraz samo. Oni su me sačinili i sačuvali nadasve neokrnjenog, uprkos modernim i neumesnim pokušajima. Ja i dalje postojim, iako omeđen i ugrožen znacima (ne)vremena, kao što je npr. izlaz sa autoputa Genova Est koji se preklapa sa poslednjim grobnicama. Ti i takvi Prolaznici znaju, i poštuju me kao spomen prolaznosti i spajanja, a ne raspadanja i truljenja, i zato delimo, pozajmljujmo, nadograđujmo se neštedimice u toj utešnoj taranteli dok, i koliko, možemo da upravljamo koncima nad svojom sudbinom.