Broj 1 - Decembar 2017

Dušan Mladenović - stripovi kao način života

Zasluga za opstanak srpske strip scene u najvećoj meri pripada izdavačkoj kući „Veseli četvrtak“ zbog koje je deveta umetnost sada već deceniju prisutna na gotovo svakom ćošku. Pored toga što su domaćoj publici predstavili (i navukli je na) avanture italijanskih junaka poput Teksa, Zagora, Dilana Doga, Martija Misterije i drugih, članovi ove redakcije su svojim radom doprineli razvitku i razmeni kultura, posebno srpske i italijanske, i usput postali redak primer ljudi koje i dalje pokreće strast.

 

Kako izgleda posao glavnog urednika u strip redakciji u Srbiji?

Ima dana kada mi se čini najstresnijim zanimanjem u državi, ali kada se sve sabere i oduzme, bez obzira na muke i probleme, mislim da je to i najbolje zanimanje u državi. Ostvarenje nemoguće ambicije, kreativan i izazovan posao, vožnja velikim toboganom koja se nikad ne završava. Oblikovanje nečijih umetničkih dela i prilagođavanje domaćem podneblju zaista je plemenit rad koji me ispunjava, a imam i to zadovoljstvo da sarađujem sa nekim divnim ljudima koji dele moju viziju, ma koliko sumanuto na momente izgledala.

Kada i kako si se našao u Veselom Četvrtku?

Slično tome kako Dilan Dog slavi domaći trideseti rođendan, ja ovih dana slavim devet godina uposlenja u Veselom četvrtku. Počeo sam da radim taj posao kada sam imao dvadeset tri godine i bilo je to pravo ostvarenje najapstraktnijeg mogućeg sna: zarađivanje za život čitanjem stripova, što sam ionako celog dotadašnjeg života po cele dane radio, iako me niko za to nije plaćao. Odmah je bilo jasno da ne mogu sve sam i da je makar Dilanu potreban još jedan par ruku koji deli smisao za crni humor i ljubav prema stripu, a u pomoć mi je pritekao drugar za kog sam dobro znao koliki je ljubitelj, ali i profesionalac u poslu. Bio je to, šta da se radi, Marko Šelić koji je na mestu urednika edicije odmenio drugog drugara, profesionalca i stručnjaka (Vladimira Tadića, sadašnjeg analitičara epizoda u okviru Biblioteke Dilan Dog, našeg kolekcionarskog izdanja, i urednika u izdavačkoj kući Darkvud).

Mnoga od vaših izdanja su dosegla velike tiraže i to je jedan od razloga zbog kog ste danas verovatno najveći izdavač stripova kod nas. Koliko Veseli četvrtak prati program edicije Boneli?

Iako je bilo nekoliko hrabrih pokušaja oživljavanja izdavačke scene, ispostavilo se da je tek VČ uspeo u nameri da strip vrati tamo gde mu je primarno mesto – na kioske. Sedamsto i kusur Bonelijevih stripova kasnije, znamo da to nije bila uludo protraćena decenija života onda kada u prolazu vidimo nepoznatog mladog čitaoca kako čita novu epizodu svog omiljenog serijala. Zbog njega i njemu sličnih to radimo, a sva je prilika i da ćemo nastaviti, jer nam neke baš interesantne stvari idu u susret… Trudimo se da ih pratimo u stopu, onoliko koliko to okolnosti dopuštaju. Redovno osluškujemo šta se dešava kod njih i pokušavamo da deo toga prenesemo i ovamo, na radost i nas i čitalaca.

Kako objašnjavaš povezanost italijanskog stripa i srpske publike?

Sticajem okolnosti i kolektivnim nesvesnim naša dva naroda. Geografska i svaka druga bliskost učinile su nas povezanima. Volimo italijansku umetnost i hranu, pa je logično i da nam njihova hrana za dušu, kao spoj ova dva entiteta, prija više nego neka druga.

Na kioscima retko viđamo stripove domaćih autora, šta misliš da je razlog tome?

Situacija je takva da na kioscima sve ređe viđamo bilo kakve stripove, nažalost. Nedostatak domaćih stripova odlika je siromašnog tržišta, a mi to, koliko god nam bilo teško da priznamo, jesmo. Da bi izdavač mogao sebi priuštiti razmišljanje o domaćoj produkciji stripova, temelji scene moraju biti čvrsti i stabilni, a publika masovna i naviknuta na čitanje. Plašim se da smo daleko od toga, sem ako ne računamo Marka Somborca ili entuzijaste koji to rade iz čiste ljubavi, bez obaveze da moraju prehraniti porodicu. Postoji mnogo domaćih autora koji rade sjajan posao za inostrane izdavače, ali to nam je realnost dokle god je situacija takva da će oni preko granice biti bolje plaćeni i više cenjeni nego ovde. Slično onome što se dešava sa drugim profesijama u zemlji.

Da li ti se čini da je krug ljubitelja stripova zatvoren?

Kao i svakoj drugoj hermetičnoj grupi, ljubiteljima, tj. kolekcionarima stripova deluje teško prići, naročito ako je onaj ko želi to da učini procenjen kao neko ko nije a priori pripadnik ove zajednice. Ipak, mora se imati na umu da je reč pre svega o zanesenjacima i zaljubljenicina u priče koje su im često bitnije od stvarnih života i treba samo biti otvoren prema njima kako bi se i oni otvorili. Moje je mišljenje da taj krug moramo proširiti što je više moguće, da čitaoci stripova treba da postanu svi, bez obzira na pol, rod i godine. Da čitanje stripova postane rutina, najnormalnija moguća stvar.

Dolaziš sa opšte književnosti, da li su strip i književnost za tebe ravnopravne umetnosti? Zašto si ostao pri devetoj?

Što se mene tiče – jesu. Štaviše, mislim da je danas deveta umetnost u boljoj situaciji nego književnost, barem što se novih dela tiče. Strip nije prestao da se razvija i evoluira, dok se stiče utisak da moderna književnost stagnira ili nešto još gore... Svedoci smo tome da se danas, zahvaljujući tehnološkom napretku, svašta naziva književnošću i da svako može da objavi knjigu. Cenim da je strip, iako ne sasvim neuprljan, ostao poslednja barikada na frontu odbrane umetnosti od kiča i šunda, što je ironično kad uzmemo u obzir da su upravo po njemu lupani takvi pečati i lepljene optužbe. Očigledno je da sam sebi za životni cilj zadao moguće uzaludnu borbu upravo za afirmisanje stripa u našem društvu kao umetnosti ravnopravne sa svim ostalima. Sa strane gledano, to deluje baš kao nešto što bi kakav junak stripa ili pustolovnog romana uradio...

Da li možemo da kažemo da je strip integrisan u kulturu?

Možemo, ali isto tako vredi napomenuti i kako nije dovoljno. Opet dolazimo do tužne priče kako ni sama kultura nije integrisana u društvo, a razloge za to možemo tražiti u dnevnopolitičkim temama i opštoj nemaštini pre svega (bilo da se radi o onoj duševnoj ili ekonomskoj). Sa ove tačke zagledani u budućnost, mogli bismo zaključiti kako nema naznaka da će se zlatno doba stripa viđeno u drugoj polovini XX veka ikada ponoviti. Iako strip svugde na svetu preživljava krizu, mi se ni u kom obliku ne možemo kao nekada porediti sa Amerikom, Japanom, Francuskom ili Italijom, zemljama koje imaju neprekinutu tradiciju stripske kulture. No dobro, pre deset i dvadeset godina kod nas je bila gora situacija nego što jeste danas, pa možda ipak treba ostaviti trunku optimizma na površini. Izdavača i izdanja je sve više, nadajmo se samo da će se i publika srazmerno povećavati i vraćati zaboravljenoj literaturi.

© 2019 Stagiornale. Sva prava zadržana.

facebook_page_plugin