O stripu kao umetničkoj formi
,,Tačka gledišta može biti opasan luksuz ako se zameni za privid i razumevanje.“
Herbert Marshall McLuhan
Polazeći od umetnosti, čiji je problem definisanja danas mnogostruki i uglavnom individualnog karaktera i neuhvatljivog smisla, iako se to često dešava, ne možemo zanemariti strip kao jednu od njenih formi. Kako je danas lakše nego ikad stvarati, u moru novih ideja, formi i postavki, teško je izdvojiti kriterijum koji određuje da li je i u kojoj meri neko delo „umetničko“. Tako je ova društvena pojava nezaobilazna i u svetu stripa, ali za razliku od književnosti i drugih lepih umetnosti čija je podela ustanovljena još u antičoj Grčkoj, strip iziskuje malo drugačiji pristup stvaralaštvu i nudi često bogatiju i širu percepciju dela, zbog čega ga neki povezuju sa filmom.
Koliko je zapravo važno slanje poruke slikom možemo videti u primerima načina komunikacije u slikama iz daleke istorije, od pojedinačnih crteža do čitavih ispričanih priča na raznim površinama – još su Rimljani u II v.n.e. oslikali Trajanovu pobedu protiv Dačana (Trajanov stub). Vizualno predstavljanje, a samim tim i razmišljanje su oduvek imali poseban značaj za percepciju sveta koji nas okružuje jer ono doprinosi raznim modelima učenja (jedan od najčešćih primera je fotografsko pamćenje). Proces koji se u tom trenutku odvija u mozgu je raznolik i varira od jednostavnog prepoznavanja, preko interpretacije slike na društvenom, etičko-religioznom, kulturološkom planu, do usvajanja sadržaja i izazivanja emocija kod posmatrača. Osim što se sadržaj slike može predstaviti na bezbroj načina, imenovani pojam ne znači nužno interpretiranje istog. Ne samo da svaki autor koristi drugačiju tehniku u izrazu, već svaka predstava zasebne tačke gledišta donosi nove asocijacije na pojam, što znači da se na kraju može desiti da prvobitna ideja stvaralaštva bude potpuno neshvaćena. Sa druge strane, mogućnost da se svako izrazi drugačije je preduslov širem shvatanju nas samih.
Uprkos verovanju u nadmoć slika u današnjoj kulturi, primat još uvek ima pisana reč. Prve kombinacije slike i teksta pojavljuju se mnogo pre nego što je standardizovan čuveni balon i mnogo pre nego što je izmišljena štampa: tekst se prikazivao na trakama, zastavama ili ispod slika, a o tome svedoče i srednjevekovne „biblije siromašnih“ na latinskom, u kojima su se stihovi smenjivali sa ilustracijama. Danas postoji direktniji i popularniji vid komunikacije od stripa, koji je svoje „prirodno“ stanište našao na društvenim mrežama gde svaka podela slike podrazumeva naslov po kom u većini slučajeva aktivnost ostaje upamćena. Sve ovo ukazuje na činjenicu da tekst vidno preuzima pažnju, dok sama slika često ostaje nedorečena.
Spoj doživljenog teksta i vizuelne kontekstualizacije, zato što se ne bismo latili stripa da nas ne zanimaju ,,slike“, vodi do drugačijeg percepiranja i razumevanja ponuđene priče, koju je Hugo Prat definisao kao „književnost u slikama“. Možemo da pretpostavimo da će većina na ponuđen izbor unutar korica pre krenuti da čita tekst, nego što će analizirati ilustraciju. Možda su baš zbog toga interesantni stripovi delimično ili potpuno lišeni reči koji jednako verno pripovedaju priču i izazivaju emocije (poput Jasonovog „Shhh!“). Prelazeći sa slike na sliku, mozak sekvencijalno povezuje jednu tačku gledišta sa drugom i kreira priču i njenu pozadinu služeći se datim podacima u skladu sa prethodnim kulturološkim znanjem i maštom (narativno kadriranje u stripu je Vil Ajzner nazvao „sekvencijalnom umetnošću“). Na ovaj način strip, osim što može da edukuje i izazove emociju, razvija kognitivne sposobnosti.
Vrlo je važna promenljivost tačke gledišta na koju nam strip ukazuje. Ona je jedino za šta možemo da se uhvatimo, ali je u isto vreme i pokazatelj neizbežne relativnosti, koju mi uglavnom vrlo teško prihvatamo. Kada se tačka gledišta, sa druge strane, usvoji kao jedna od mnogih mogućnosti, nameće se podsticaj za veću toleranciju i prilagodljivost različitim svetovima. U slučaju stripa, na prvom mestu su slike te koje stvaraju dinamiku, pa je upravo zbog njegove forme mehaničko i nesvesno čitanje otežano. Ipak moramo imati na umu da strip još uvek nije u potpunosti afirmisana forma umetnosti, ako se izuzmu zemlje u kojima predstavlja pravo nacionalno kulturno nasleđe. Zbog toga ponekad može izgledati da je krug ljubitelja stripova zatvoren i ograničen na ljude koji imaju strpljenje i želju da pročitaju i istraže neki novi svet, dok je razumevanje u okviru stripa samo instrument za dalje istraživanje i razvoj priče.
