Dilan Dog: horor za romantike
Alfred Hičkok je smatrao da publici treba pružiti istu onu vrstu zadovoljstva koju osete kada se probude iz noćne more. Često čujem komentare muških čitalaca da devojke vole „Dilana Doga“ samo zato što je lep. Neosporno je da mi je Rupert Everet, po kome je lik Dilana i nastao, oduvek bio privlačan, posebno u filmu „Dellamorte Dellamore“, rađenom po romanu Dilanovog tvorca Sklavija, ali u ovom stripovskom slučaju nisam površna i samo želim svoju dozu zadovoljstva i košmara.
Možda me je na samim počecima upoznavanja sa stripovima privukla Dilanova spoljašnjost, posebno ona koju su dočarali Roi, Brindizi, Biljardo i, nažalost nešto ređe, Soldi, Vila i Čeloni, koji je ilustrovao epizodu „Đavolov dodir“, jednu od meni najdražih priča. Ubistvena kombinacija crvene i crne, London i bela buba – prve asocijacije na srednjoškolske dane.
Ono što me je zadržalo i zbog čega još uvek volim tog „šarlatana“ svakako su priče, a uvek me najviše obraduju one koje se svode na omaž (ponekad i plagijat ili, kako Sklavi to voli da kaže, citiranje). Rok-mjuzikl „The Rocky Horror Picture Show“, zatim Edgar Alan Po sa doktorom Mesmerom i slučajem Valdemara, Daglas Adams, drage priče Mikelea Mede koji povezuje Dilanov univerzum sa Petrom Panom i Bukovskim – malo je reći da se štreberka u meni probudi i pravi žurku (koja se uglavnom svede na usamljenu čajanku) kada naiđe na tako genijalne aluzije i reinterpretacije popularnih romana i filmova.
I naravno da sam se zaljubila u Dilana. Devojke vole slomljene tipove koji su idealni za popravljanje. Ima nečeg bolno slatkog u obožavanju netipičnog heroja koji pritom ima fobije, često je pesimističan i melanholičan i traži pravu u svakoj novoj devojci meseca i, što je možda najvažnije, zaista se zaljubljuje u svaku od njih, a svira i klarinet (baš jedno đavolski trilersko osećanje). Moram priznati da se slažem sa primedbom jedne odsečne žene meseca koja, u epizodi u kojoj se Dilan i Marti Misterija sreću, kaže kako bi Dilan bio savršen da je samo malo racionalniji i malo manje emotivan. Dakle, ni fiktivni likovi nisu savršeni i mi žene bismo uvek nekog menjale.
Privlači me i Sklavijeva poznata filozofija da su istinska čudovišta zapravo ljudi. Pravi užas je naša svakodnevica, kolotečina, birokratske zavrzlame i činjenica da se zlo često rađa upravo iz dobrih namera. Baš zbog toga se priče ne završavaju sa poslednjom stranicom, već nas teraju na tumačenje, pa tako pronalazimo dilanovske metafore u neposrednom okruženju. Te priče nisu puko pripovedanje o borbi jednog čoveka protiv sistema - njima dominiraju Eros i Tanatos, česti susreti sa personifikovanim oblicima Smrti, obesmišljena stvarnost i, uvek omiljene, egzistencijalističke teme. „Dilan Dog“ je mnogo složeniji horor, romantični i melanholični horor, koji nas suočava sa nama samima i sa ljudima oko nas, ali nam prikazuje i otuđenost od ljudi, dok nam neka čudovišta postaju simpatična. Nekad su i unutrašnji demoni samog autora centralna tema, a obrađuju se i ozbiljne socijalne teme koje su često tabu, poput eutanazije u genijalnoj priči „Mater Morbi“ Roberta Rekionija. Postoje i priče koje me ostave ravnodušnom i tada me jedino uteši činjenica da je to ipak Dilan i da će me oduševiti neki drugi put, a ako ne on, onda bar Gručo koji je itekako u stanju da me dovede do ivice suza i to ne svojim šalama, već svojom nežnošću i prijateljstvom.
Dilan još uvek veruje, pomalo dečački naivno, da svet može biti lepo mesto, baš zato što se, suočavajući se sa demonima, suočava i sa ostacima dobrote za koju je možda nekad potrebno aktivirati peto i po čulo, ali ona je svakako tu.
Važno je upamtiti i ovo: „Uvek postoji nešto nestvarno što može da objasni stvarnost“ (VČ Superbuk br. 29, „Mefisto“).
Prevod: Milena Komadinić
