Erasmus u Napulju

Napisao/la Jovana Tutić.

Napulj se sam po sebi javlja veselo, pun kretanja i života; velika gužva se sreće na ulicama; kralj je u lovu, kraljica je trudna, a ne bi se moglo želeti ništa bolje.

J.V. Gete

Samo to palmino lišće i deo zalaska sunca koje čuvam kao prvu sliku kako ne bih požurila da opsujem ovaj smrdljivi grad. Garibaldija sam jedva primetila, vrtela sam se oko moćne luke. Mešaju se afrički, arapski, indijski i ovo ne može biti Italija. Grafit tutti a Firenze me tera na pomisao da se ljudi podstiču da idu na sever jer im ovde nije dovoljno dobro. Koliko je ta misao bila daleko od mentaliteta Napolitanaca. Svi u Napulj! I da se pita onaj jedan taksista starosedelac (kome ipak nije bilo drago što odlazim), postojale bi kapije na ulazima u grad, parkinzi ispred za ljude iz daleka da ostave svoje automobile i kad uđeš u grad, izvoli: imaš metro, bus, taksi – sve funkcioniše. Previše je automobila za napuljske ulice i ponekad i skuteri upadnu u gužvu. Naravno, svi se kunu u skuter, i za meštane je daleko isplativije voziti skuter nego auto. Neko mi je objasnio da grafit poziva na utakmicu, slično kao kod nas – Svi u Zemun! (napuljski Zemun je Sekondiljano).

 

Čim sam se smestila, grad je postao lepši. Ne znam da li je bolje naći smeštaj pre puta ili tumarati gradom kao što sam ja to uradila. Danas ne bih ništa promenila i opet bih verovala u ludačku sreću koju sam imala pri odabiru tri različita mesta za život – meni je tako bilo bolje. Uglavnom sam bila sama i u tome sam uživala – super je kad ne zavisiš ni od koga i pored „profesionalnog usavršavanja”, osamostaljivanje treba da bude poenta Erasmusa. Puno sam čitala i  uživala sam da idem na predavanja. Brzo sam se adaptirala i to sam shvatila četvrti dan, kada sam se posvađala s jednim ’zombijem’ na ulici koji je buljio u telefon. Ljudi ne gledaju. Ako hodaš brzo i sam, to više liči na slalom nego na šetnju. Ulicu Toledo sam zbog toga nekad izbegavala. Volela sam je, ali mi je bilo previše ljudi i prodavnica. Ipak, ova ulica mnogo vredi zbog svog položaja i pešačke zone, a što je još važnije: na kraju ulice, sa desne strane, ne može da se promaši miris najboljeg sladoleda na svetu.

Što se tiče hrane, naučite da spremate par jela u kojima ćete uživati i naučite da kupujete, koliko god to smešno zvučalo. Postoje supermarketi na razdaljini od 10m, koji imaju mnogo drugačije cene i namirnice. Onda se čašćavajte po restoranima. Vremenom restorani postanu izlasci. Postoji dobar i koristan sajt The Fork, koji nudi listu restorana, tip, lokaciju i određene popuste ako se prethodno napravi rezervacija. Jako zgodna stvar na putovanjima.

Ne želim da budem partibrejker, ali žurke sa Erasmus ljudima (možda je ružno, ali nekad ih zovem i sektom) nisu neophodne. To su uglavnom premasovna okupljanja, često bez cilja, a koja se završavaju klinačkim pijanstvima i lošom organizacijom. Ono što je lepo kod ove družine su njihova dešavanja u parku, kao što je piknik – mada i taj vid socijalizacije može da se preskoči. Ipak, treba biti uključen u dešavanja koja organizuju, jer ponekad može da se nađe nešto neočekivano. U Pozilipu, u kom može da se zamisli vila i skrovište Dijabolika i Eve Kant, postoji jedna neprimetna staza koja vodi do mora. Tamo je društvo iz kluba Kayak Napoli. Bilo nam je prelepo, od veslanja i odbojke u vodi, do pice i piva na obali. Odatle smo imali jedan novi pogled na čitav zaliv. I još nešto, sada je početak decembra, a oni i dalje veslaju po suncu!

Klima je jako važna za atmosferu grada i u velikoj meri utiče na njegove stanovnike. Napolitanci se rastope kada čuju da su dobar i srdačan narod, iako to isto govore za sebe, ali postoji utisak da su izolovani od Evrope i da ponekad žele da više pripadaju Italiji. Napulj nije Italija i Stari lavovi – dok nas smrt ne rastavi – oni su lojalni i pošteni, iako se sa ovim drugim mnogi neće složiti. Ne drži ih mesto, i oni su ti koji grad čine mahnitim i živim. Svaki kutak donosi nešto drugačije i u vazduhu se oseća opasnost za koju nisam sigurna da li je prouzrokovana brzinom života, siromaštvom ili mafijaškim kodeksima. U svemu tome postoji nekakva čudna protivrečnost, ceo grad je kontradiktoran sam sebi, jer on nije ni dobar ni loš, ni antički ni moderan, ni prijatan ni odbojan. Nikada nisam videla tako ekstreman grad, ali sam ubrzo prestala da se iznenađujem i prihvatila sam njegova pravila. U gradu vlada nekakva topla agresivnost i moje burne reakcije su na kratko našle svoje mesto. Imala sam osećaj da ću se vratiti kući staloženija, ali divlja.

Kada sam napustila Napulj, nisu mi nedostajali zvuci sirene – najčešće hitne pomoći – koji su mi redovno unosili nemir. Na to se navikneš, ali i dalje smeta. Ljudi su takođe mnogo bučni. Razumeli smo da je do temperamenta, ali sam ih ipak jednom prilikom gađala jajima – toliko umeju da budu nepodnošljivi i bezobzirni. Iznenadili su me zvuci vatrometa, svako veče između 23 i 2 časa, bar četiri puta. U Beogradu, kad se čuje vatromet, ljudi žure da vide gde je i kakav je; u Napulju sam ga tražila samo ako sam bila na terasi u tom trenutku. Prvo sam se zapitala kako su se životinje navikle na tu buku, i to dovoljno govori o mentalitetu i atmosferi grada. Bar je veselo.

Takav je centro storico, istorijski centar u kom se nalazi i deo grada u kaldrmi koji je bio moj „Skriveni Napulj”. Kasnije sam uvidela da je to jedno od omiljenih turističkih mesta, ali to ga nije učinilo manje lepim. Retke su perspektive koje pružaju panoramu čitavog grada, a Napulj ih ima više: od Vulkana do zamka Sant'Elmo u Vomeru i parka Kapodimonte. Vomero je zona koja je doživela preporod i liči na mali Beč, samo životniji. Potpuna suprotnost istorijskom centru i njegovoj neuređenosti. Palata i park Kapodimonte su takođe jedna od turističkih atrakcija, ali i najlepši i najveći park u gradu gde sve deluje moguće, pa se zbog toga na kraju preskače ograda od tri metra da se ne bi noćilo u parku.

Vezuv je najlepši orijentir na svetu i on je neprikosnoveni gospodar Napulja. Njegova dominacija je takva da i kad se ne vidi, postavlja se pitanje gde je. Kada sam se popela gore pevušila sam „k'o na vrhu sveta pored nje, na krilima vetra ljuljam se” i došlo mi je da postavim šator. Gomila turista i na krovu sveta. Probali smo čuveno belo vino sa Vezuva koje je mirisalo na ananas i breskvu, pa mi se nije svidelo mada i dalje čuvam Lachryma Christi flašu. Pompeje smo obilazili drugi dan i iako su nam svi rekli da je u julu prevruće za takvu turu, nama je bilo nedovoljno vremena. Malo pre 19 časova, kada su stražari počeli da isteruju, mi smo počeli da trčimo među ruševinama i da se krijemo ne bi li ostali malo duže. Bezveze im je ta politika leti jer je po tom zalasku bilo mnogo lepih prirodnih prizora. Iscrpljeni i pomalo razočarani što nismo stigli da popijemo kafu među ruševinama, seli smo u voz nazad. Pamtim prelepe vožnje, do raznih plaža, celom dužinom zaliva: od Sorenta do Baie. Nema puno izbora za kupanje u moru u Napulju, ali zato je istraživanje okoline bilo neprocenljivo.

Hipnotisao me je svojim čarolijama i jedinstvenošću. Bila sam svesna svega, i upravo zbog toga se sve činilo lepšim i boljim. Znam da sam ga doživela, ali da li sam ga razumela... Po povratku iz Napulja kući ili odlazak u neki drugi grad, pronalazi se mir, ali i usamljenost. Ne postoji grad kao što je Napulj. Gete je rekao i još: „Neće nikada biti potpuno nesrećan onaj koji može, mislima, da se vrati u Napulj”, a ja namerno nisam obišla Kapri jer znam da ćemo se videti ponovo.

Jovana Tutić