Broj 1 - Decembar 2017

Od busa do metroa: Milano

“Možeš da imaš ceo univerzum, ako meni ostaviš Italiju”.
Verujem da će se svako ko je barem jednom posetio tu čudnu zemlju sa Apenina složiti s ovom izjavom Mark Tvena. Italija je daleko od savršene zemlje, ali njen duh i blaga nadmenost ne mogu da ne oduševe. Imao sam tu sreću u svojim tinejdžerskim godinama da je posetim u više navrata, da obiđem Rim, a upoznam jug zemlje i gradove kao što su Napulj, Sorento, Amalfi... Nažalost, kako je vreme odmicalo, nisam uspeo da putujem onoliko koliko sam želeo i u Italiju sam se vratio tek nakon 10 godina. Nakon nekoliko bitnih životnih odluka opredelio sam se za odmor u Milanu.

U Italiji je nemoguće naći WiFi.
Jedna od najiritantnijih stvari za nas ovisnike o internetu je pristup mreži u mnogim zemljama EU. Svaki kafić, restoran i bilo koja javna WiFi mreža zahteva idiotski dug i komplikovan process kačenja na internet. To, naravno, ima i svoje dobre i loše strane. Loša strana toga nas je sačekala još na samom ulasku u zemlju, na pasoškoj kontroli aerodroma. Iako nam viza nije više potrebna za ulazak u zemlje Šengena, to nije razlog da te pasoška kontrola ne izmaltretira pošteno. Pored standardnih pitanja poput “Gde ti je povratna karta?”, “Zašto je za Temišvar, a ne za Beograd?”, “Gde ostajete?”, hteo je da mu pokažemo i on-line rezervaciju za AirBnb. Što je naravno nemoguće bez WiFi-ja (tražili smo od operatera da nam isključe internet pre izlaska iz zemlje, da nam se ne desi da se prst slučajno omakne, pa jednu fotku platimo 5.000 dinara). Posle mnogo muke, uz pozdrave “Nemoj da se niste vratili tim avionom”, ušli smo u zemlju. Kao neko ko je preveliki zavisnik od interenta, kome se ceo posao zasniva na konekciji i ko na telefonu i lap-topu provodi vreme 24/7 uz bolesnu potrebu da svaku poruku i notifikaciju iste sekunde otvori, već posle dva sata sam shvatio da mi ništa od toga nije nedostajalo. Telefon sam nosio samo zbog pomoći u vidu preuzete offline Google mape Milana i to je to, sve one Facebook, Instagram i WhatsApp notifikacije mogle su da sačekaju, dok sam uživao u šetnjama i upoznavanju grada.
Zeleni krovovi
Stan nam je bio udaljen oko 4km od Duomo katedrale i centra grada i uglavnom smo do tamo šetali barem u jednom pravcu. Kraj u kome smo odseli bio je miran, posle devet uveče teško da ćete videti ikoga, osim ekipe ispred lokalnog dragstora. Šetnje, a pogotovo situacije kada se izgubite, pomažu da mnogo bolje upoznate grad i zemlju, nego vožnje metroom ili tramvajem. Jedna od prvih stvari koja će vam zapasti za oko ako samo jednom pogledate na gore jeste da na bukvalno svakom krovu svake kuće i svake zgrade postoji zelenilo, bašte, pa čak i staklenici – sjajno rešenje za nadomešćivanje manjka zelenih površina. Inače, sam stan je bio predivan i veoma povoljan, opremljen svim. Generalno, sa stanom na AirBnb-u u Milanu ne možete pogrešiti, ali birajte neki sa velikom terasom. Ništa lepše od malo vina, pršute i sira uz doručak, dok vas obasjava rano milansko sunce.
Aperitivo
Ako je Italija po nečemu poznata, onda je to hrana. Iako je pica simbol Italije, u Milanu je generalno očajna. Doduše, u Via Spontini postoji poznata picerija s “fried” picom i korom debelom kao kriškom hleba, ali kako je bila na skroz drugom kraju grada i za nju smo saznali pretposlednjeg dana, nismo stigli da se uverimo u legendarne priče koje kruže oko tog mesta. U centru grada smo jeli u jednoj od brojnih picerija, i za 9 evra dobili količinski sasvim pristojnu picu, ali kvaliteta osnovnoškolske pekare u Majdanpeku. Dobro, nije baš toliko kritična bila, ali daleko od pice kakvu, na primer, možete pojesti na jugu zemlje. Naravno, na svakom koraku se nalaze McDonalds restorani (KFC i Burger King bukvalno ne postoje u centru), a kako je cena jednog Big Mac obroka skoro 8 evra, preporučujem vam da to preskočite, čak i kada ste u žurbi. Gde jesti onda? Milano je poznat i specifičan po svojim aperitivo barovima, koji funkcionišu po principu – platiš jedno piće i jedeš neograničeno. Dosta su rasprostranjeni, a variraju po ceni i raznovrsnosti hrane. Primera radi, sedeli smo s našim prijateljima iz Milana u jednom od njih u blizini poslovnog centra Milana, koji je izgrađen pre nekoliko godina. Izgleda kao Novi Beograd na steroidima, i dosta odudara od samog centra grada, a opet se polako, gradacijski nadovezuje na njega; u tom baru je koktel koštao 7 evra, a švedski sto su uglavnom činila jela bazirana na povrću i pica hleb. Ipak, sam taj koktel će vas i u Beogradu koštati oko 4 evra, tako da se ovo definitivno isplati. Omiljeno iskustvo bez razmišljanja bilo je u Navigli distriktu, poznatom po noćnom životu, gde se uz kanal reke načičkani mnogi kafići, restorani i galerije. Tu nas je koktel koštao 10 evra, ali je na švedskom stolu bilo svega – brojnih vrsta mesa, salata, povrća, sireva, plodova mora, sendviča, pica… Pojeo sam šest tanjira i nije me sramota.
10 Corso Como i groblje
Kao i svaki drugi centar neke svetske metropole, i centar Milana odiše vašarskom atmosferom. Hiljade turista, prodavaca na svakom ćošku, mogu biti prenaporno iskustvo za svakog. Zato je pravo osveženje bilo kada smo se sreli sa društvom iz Milana, koje nas je uputilo na turistički manje poznate lokacije. Jedna od njih je galerija i knjižara 10 Corso Como koja se nalazi u Corso Como 10 (čudnog li čuda), odmah nadomak poslovnog centra grada. U tom trenutku, u galeriji je bila postavka Nobuyoshi Arakija, poznatog japanskog umetnika i fotografa. “Dopo la mia reincarnazione a nuova vita, fotografia sarà la prima parola che pronuncerò. È stata un’intesa lunga quasi sessant’anni. ‘Fotografia è amore e morte’ sarà il mio epitaffio”, / Nakon moje reinkarnacije, prva reč koju ću progovoriti biće fotografija. Taj dogovor traje već skoro šezdeset godina. Fotografija je ljubav i smrt – biće moj epitaf, tim rečima Araki objašnjava svoju postavku. Izložba je obuhvatila na stotine polaroida i njegovih mahom neobjavljenih fotografija, zasnovanih na temama golog tela, portreta, cvetnih aranžmana, haotičnosti gradskog života i drugih. Teško je objasniti samog Arakija, ali nam je susret s njegovim stvaralaštvom definitivno obeležio putovanje.
Nedaleko od Corso Como nalazi se i Cimitero Monumentale di Milano, jedno od najvećih groblja u gradu. Otvoreno je 1866. godine, a odlikuje ga obilje umetničkih grobnica i spomenika. Najvećim delom je katoličko, tu je i jevrejska sekcija, kao i poseban deo za ostale, a na groblju su sahranjivani uglavnom najpoznatiji i najbogatiji Italijani, kao što je Alessandro Manzoni. Groblje je relativno nepoznato turistima, sreli smo ukupno sedmoro ljudi unutra, a možete ga istraživati satima. Odlikuju ga brojne klasične i savremene italijanske skulpture, grčki hramovi, obelisci i brojni drugi spomenici kao što su umanjena replika Trajanovog stuba ili Tajne večere. Preko puta groblja smeštena je kineska četvrt, jedna od najvećih u Evropi. Prepuna je kineskih butika i restorana, gde možete probati autentična kineska jela po stvarno, čak i za naše uslove, smešnim cenama. Jedini problem je što apsolutno niko ne priča engleski, tako da ćete jela morati da birate na sreću (ja nisam imao sreće).
Na svakom ćošku u Milanu nalazi se po neka crkva. Naravno, najpoznatija je Duomo katedrala u samom centru, kao i Santa Maria delle Grazie, u kojoj se nalazi jedno od najpoznatijih umetničkih dela na svetu “Poslednja večera”. Nismo uspeli da je vidimo, jer se karte rezervišu on-line, a datumi su popunjeni nedeljama unapred. Ipak, u svakoj crkvi ćete naći nešto neverovatno i zanimljivo. San Bernardino alle Ossa poseduje izdvojenu kapelu prepunu ljudskih lobanji i kostiju, dok smo u jednoj crkvi naišli na skulpturu Isusa i svetaca, gde kada ubacite 1 evro, oni zasvetle. Svaki komentar na to je neprikladan.
Milano je neverovatan grad u kome se stalno nešto dešava i nemoguće je opisati ga ukratko. Desetine izložbi, kulturnih dešavanja, stadion Giuseppe Meazza, Via Della Spiga za ljubitelje mode, ulica u kojoj se nalaze svi najveći svetski modni brendovi (možete kupiti džepni nož od 4.500 evra tu, za slučaj da već nemate jedan), samo su površinski sloj svega što se dešava u tom gradu i definitivno ga treba posetiti više puta.
Srđan Kostić

© 2018 Stagiornale. Sva prava zadržana.

facebook_page_plugin